U jednom trenutku, svaka porodica može dođi momenta gde se umor nagomila, tonovi postanu viši nego što želimo i osećaja stvari izmiču kontroli. Dete ne sluša, obaveze se množe, a dani su puni ekrana, poruka, rokova i briga koje ne pitaju da li imamo snage. U tim situacijama roditelji često ne traže savršen savet, već žele da ih neko vidi i da im vrati osećaj pripadnosti.
U humanitarnoj organizaciji SOS Dečija sela Srbija, stručnjaci koji rade sa porodicama u krizi kažu da se promene najčešće pokreću onda kada roditelj može da govori otvoreno, bez straha da će biti okrivljen ili osuđen. Iskustva iz rada sa porodicama i decom iz osetljivih društvenih grupa podelile su Biljana Zorić Dimić, direktorka SOS Dečijeg sela u Kraljevu, i Irena Kostadinović, koordinatorka Programa „Jačanje porodice“.
Roditelji danas, kaže Zorić Dimić, balansiraju između postavljanja granica i pružanja podrške u svetu koji se menja brže nego ikada, uz ekonomsku neizvesnost i stalnu izloženost digitalnim sadržajima. U toj stvarnosti, „poslušnost” često postane merilo uspeha, a svaki otpor deteta deluje kao lični poraz.
„Kada dete ne želi da posluša roditelja, važno je imati u vidu da nepoštovanje pravila nije znak da je dete loše, neposlušno ili nevaspitano, već poruka da se dete bori sa emocijama ili da se iza određenog ponašanja krije neka nezadovoljena potreba”, navodi Biljana Zorić Dimić, direktorka SOS Dečijeg sela u Kraljevu, inače psihološkinja po struci. To ne znači da pravila nisu potrebna. Naprotiv, granice su deo sigurnosti. Ali način na koji se postavljaju može da napravi razliku između odnosa zasnovanog na strahu i odnosa zasnovanog na poverenju.
U kriznim trenucima roditelji često primećuju samo neposlušnost. Stručnjaci, međutim, da roditeljima poručuju da određeno ponašanje može biti važna poruka.
„Granice deci treba postaviti jasno i objasniti zbog čega su postavljene. Takođe, važno je da roditelj bude dosledan u tome da se te granice poštuju, jer ako ih se ni sam roditelj ne pridržava, dete će u roditelju videti nedoslednost, a iskustvo je pokazalo da su dosledni roditelji u očima deteta roditelji koji pružaju sigurnost. Treba ukazati na to šta će se dogoditiukoliko se ne poštuju određena pravila, odnosno uvesti predvidljivost”, savetuje roditelje Biljana Zorić Dimić. Cilj vaspitanja nije dete koje se povlači iz straha od kazne, već dete koje postepeno uči odgovornost prema sebi i drugima.
Jasno je da roditelji nisu roboti koji u kriznim situacijama iz rukava lako mogu izvući adekvatnu vaspitnu tehniku. Oni su ljudi. I zato je jedna od najvažnijih poruka u radu sa porodicama ne „ne viči”, već: nauči šta da radiš pre nego što vikneš i šta da uradiš posle, ako se to ipak desi.
„Ako smo preplavljeni emocijama, potrebno je da napravimo pauzu od 10 sekundi, da sporije i tiše pričamo. Možemo i da odložimo reakciju na 10 do 15 minuta. Ukoliko se i desi da vičemo, treba da priznamo, i to je sasvim u redu, da smo pogrešili. Dete će tako naučiti da je u redu pogrešiti i izviniti se. Granice bez kazni znače da promene u ponašanju zasnivamo na odnosu, a ne na strahu. Roditelji treba da znaju da deca ne traže roditelja koji je savršen, nego roditelja koji je prisutan. Treba da vode računa o svom mentalnom zdravlju, da budu spremni da uče iz novih iskustava, to nije znak slabosti, već upravo znak odgovornog roditelja. Briga o detetu započinje brigom o sebi, i to je osnova dobrog roditeljstva”, savetuje Biljana Zorić Dimić.
Kada svakodnevni izazovi prerastu u krizu, porodicama je često potrebna dodatna podrška kako bi ponovo uspostavile rutinu, sigurnost i stabilnu komunikaciju. Upravo zato humanitarna organizacija SOS Dečija sela Srbija kroz Program „Jačanje porodice“ pruža stručnu i praktičnu pomoć na terenu, osnažujući roditelje i decu da zajedno pronađu konkretne korake ka funkcionalnijem porodičnom životu.
Porodice u krizi koje ulaze u Program „Jačanje porodice” često su već iscrpele sve svoje „unutrašnje resurse”. Tada pomoć ne počinje savetom, već počinje slušanjem.
Rečenicu „Ne znam više šta da radim“ u Programu „Jačanje porodice“ najčešće čuju onda kada se stres i obaveze nagomilaju, a roditelji izgube osećaj kontrole. Tada se, objašnjava Irena Kostadinović, koordinatorka Programa „Jačanje porodice”, kao prvi znakovi potrebe za podrškom često javljaju iscrpljenost, češći konflikti u porodici, povlačenje ili beznađe, ali i promene kod deteta od regresije i razdražljivosti do povučenosti i problema u školi ili vrtiću. „Važan signal je i kada porodica nema mrežu podrške ili se iz straha od osude udaljava od institucija i pomoći. Da se stvari popravljaju vidimo po tome što se vraćaju rutina i mirnija komunikacija, roditelj jasnije postavlja granice i prepoznaje potrebe deteta, a dete je sigurnije i saradljivije, uz osećaj da: ‘nije savršeno, ali znamo sledeći korak’”, navodi Irena Kostadinović.
Roditeljima u krizi najviše znači da ih neko sasluša bez osuđivanja i da zajedno „raspetljamo” šta se zapravo dešava. U tom prostoru, objašnjava Irena, već i samo imenovanje straha, umora i krivice može da smanji napetost, jer roditelj prestaje da bude sam u svojoj spirali misli.
„U tom trenutku cilj nije ‘popraviti sve’. Cilj je pronaći ono što je moguće uraditi sada”, navodi Irena Kostadinović.
U Programu „Jačanje porodice”, podrška obično počinje inicijalnim razgovorom u kome se čuje priča porodice i prepoznaje šta je najhitnije. Potom se zajedno postavljaju realni ciljevi i pravi plan koraka.
„Roditeljima koji se ustručavaju da potraže pomoć poručujem da je to znak odgovornosti, a ne slabosti, i da je normalno osećati stid ili strah od osude. U Programu ‘Jačanje porodice’ važno nam je da niko ne traži krivca. Razgovor vodimo diskretno, uz poštovanje i dogovor sa porodicom o svakom narednom koraku. Proces obično počinje inicijalnim razgovorom u kom čujemo priču porodice i prepoznamo šta je sada najhitnije, a zatim zajedno postavljamo realne ciljeve”, objašnjava Irena Kostadinović.
Ona navodi da roditelji često dolaze sa idejom da moraju biti nepogrešivi. U razgovorima ih stručnjaci vraćaju jednostavnijoj istini: detetu nije potreban savršen roditelj, potreban mu je prisutan roditelj.
Na kraju, podrška porodicama u krizi ne podrazumeva „magično rešenje“, već pruža roditeljima ideju da se izazovi mogu rešavati korak po korak. I zato je najvažnije da roditelji koji misle da rešenje ne postoji čuju ono što u Programu „Jačanje porodice“ ponavljaju svakog dana: „Pomoć ne dolazi da bi vas ocenila, već da bi vas osnažila”.
