Ovako glasi naslov master teze koju sam odbranila 2014. godine na Pravnom fakultetu. Temu sam birala dugo i pažljivo jer nisam želela da izađem iz okvira onoga što me u tadašnjem profesionalnom razvoju najviše zanimalo.
I sve to ne bi bilo tako značajno da ono što sam o uslugama socijalne zaštite pisala 2013. i 2014. godine, nije skoro pa u potpunosti, aktuelno i danas. I dvadeset godina nakon započinjanja reformskih procesa u oblasti socijalne zaštite, usluge koje bi trebalo da podržavaju porodicu su nedovoljno razvijene, nedovoljno rasprostranjene i sa niskim obuhvatom korisnika.
Od dnevnih usluga u zajednici koje su postojale 2012. godine aktuelno je povećan samo broj korisnika usluge pomoć u kući za starija lica, i to za 4,2%, dok je broj korisnika usluge dnevni boravak za decu sa smetnjama u razvoju i invaliditetom smanjen za 21%, a broj korisnika dnevnog boravka za decu u sukobu sa zakonom za više od 85%. Savetodavno terapijske i socijalno edukativne usluge se pružaju samo u jednoj četvrtini opština i gradova u Srbiji.
Zašto je važno da porodica bude sistemski podržana?
Porodica kao osnovna društvena grupa ima određene funkcije koje ostvaruje. Funkcije porodice su bio-reproduktivna, psiho-socijalna, socijalizatorska i ekonomska, a ostvarenje svake je jednako važno za zdrav razvoj celokupnog društva*. Neophodnost preduzimanja mera koje su usmerene na podršku porodici, počiva na činjenici da je porodica najtrajnija i najvažnija forma zajedničkog življenja ljudi, u kojoj članovi ostvaruju prisne odnose, a koja predstavlja bazu u kojoj deca razvijaju svoje potencijale i autonomiju, da bi, kada odrastu, preuzela društvene uloge odraslih. Koliko će uspešno i sa kojim stepenom odgovornosti obavljati svoje uloge zavisi od kvaliteta njihovog odrastanja, socijalizacije, modela ponašanja koje usvoje, kao i veština koje steknu.
Ostvarenje porodične i socijalne zaštite danas je veoma izazovan zadatak, jer su porodica i porodični život suočeni sa različitim iskušenjima. Pored tradicionalnih rizika koji pogađaju porodice poput siromaštva, smrti, invaliditeta, razvoda braka, savremena porodica se suočava sa dodatnim rizicima koji su najčešće posledica kako brzih globalnih promena u svim oblastima životnog funkcionisanja, tako i krizom i transformacijom tradicionalnih vrednosti i nemogućnošću porodice da se prilagodi. Nezaposlenost roditelja, ili pak preopterećenost zaposlenih roditelja koji sve manje vremena posvećuju deci, teškoće usklađenosti profesionalnog i porodičnog života, porodično otuđenje ili nedostatak porodične podrške su samo neki od dodatnih rizika. A kada je porodica izložena socijalnim rizicima i teškoćama u funkcionisanju, zadatak države je da preuzme organizovane i sistemski utvđene mere u cilju očuvanja porodice i prevencije njenog urušavanja**.
Da bi se porodica podržala u prevladavanju socijalnih rizika, neophodno je da programi i usluge ne tretiraju samo individualne probleme pojedinih članova, već da porodicu sagledaju kao celinu i kroz prizmu njenih snaga. Ovu tezu dokazuju programi i usluge za porodice koji se sprovode širom Holandije, Velike Britanije, Nemačke i drugih zemalja Evropske unije kao i Sjedinjenih Američkih Država, Kanade i Australije koji nastoje da raznovrsnim metodama i intervencijama pruže sveobuhvatnu podršku porodici u krizi. Ovi programi i usluge uvažavaju međuzavisnost članova porodice i njihovih odnosa, mrežu podrške porodici, njeno okruženje i prepoznaju njene potencijale i resurse. U skandinavskim zemljama i Republici Irskoj, na primer, ovakve usluge čine okosnicu politika usmerenih prema porodici.
Koje su usluge namenjenje podršci porodici?
Srbija je 2000. godine započela proces reforme sistema socijalne zaštite, a među prioritetnim oblastima navedene su zaštita porodice, posebno prevencija institucionalizacije njenih članova, razvijanje alternativnih oblika smeštaja, razvoj usluga u zajednici kao i uključivanje organizacija civilnog društva u pružanje usluga. Sistemske promene u ovim oblastima nastupile su nakon usvajanja Strategije razvoja socijalne zaštite 2005. godine, kada je otpočelo uspostavljanje velikog broja dnevnih usluga, posebno usluga za stare osobe i decu sa smetnjama u razvoju, uključujući i njihove porodice.
Zakon o socijalnoj zaštiti (2011) definiše pet grupa usluga socijalne zaštite, pri čemu su za oblast podrške porodici najznačajnije dnevne usluge u zajednici (pomoć u kući, dnevni boravak, svratište i druge usluge koje podržavaju boravak korisnika u porodici u neposrednom okruženju) kao i savetodavno–terapijske i socijalno-edukativne usluge (usluge intenzivne podrške porodici u krizi, podrška porodici koja se stara o detetu ili odraslom članu sa smetnjama u razvoju, savetovanje i podrška u slučajevima nasilja, porodična medijacija i druge aktivnosti savetodavnog i edukativnog tipa).
A kakvo je stanje u praksi?
Iako Zakon o socijalnoj zaštiti formalno daje prednost uslugama u zajednici, podržava porodicu i prevenira njeno urušavanje, stvarno stanje ukazuje da već deset godina nedostaju određeni podzakonski akti i politike koje bi usmerile praksu i osigurale osnovne uslove za pružanje usluga. Sistem socijalne zaštite nije ni strateški jasno opredeljen budući da je poslednja Strategija socijalne zaštite izrađena 2005, a da aktuelno postoji samo Nacrt Strategije za period 2019–2025.
U praksi je već godinama unazad najzastupljenije pružanje dnevnih usluga u zajednici, i to pomoći u kući za starije i odrasle, lični pratilac deteta i dnevni boravak za decu sa smetnjama u razvoju i invaliditetom. Pojedine usluge koje bi trebalo da podrže porodicu i preveniraju izdvajanje dece iz porodica pružaju se sporadično, u veoma malom broju lokalnih samouprava i njihovo finansiranje je projektno uslovljeno. Neusklađenost sa idejom reformskih procesa vidljiva je i u pogledu pružalaca usluga, budući da dominiraju ustanove iz državnog sektora, iako su reformski procesi, kao i Zakon o socijalnoj zaštiti, predvideli uspostavljanje pluraliteta pružalaca i uključivanje organizacija civilnog društva u pružanje usluga koje su na nivou lokalnih samouprava.
Ono što je posebno zabrinjavajuće jeste nedostatak sistemski podržanog pružanja usluga koje bi ojačale i očuvale biološku porodicu i prevenirale izdvajanje dece. Demografski podaci ukazuju da se ukupan broj dece u Srbiji smanjio za 10,8% u periodu od 2010. do 2019. godine dok statistika pokazuje da se u istom periodu broj dece na smeštaju u domovima ili hraniteljskim porodicama uvećao za 14,9%. Najčešći razlog za izdvajanje dece iz porodice u prethodnih pet godina je neadekvatna roditeljska briga i nasilje nad decom. U 2019. godini 64,9% dece je izdvojeno iz svoje porodice iz ovih razloga.
Republika Srbija ima razvijene i pilotirane programe i usluge koji nastoje da primenjuju jačanje porodice kroz pristup zasnovan na snagama. Takvi su pre svega usluga Porodičnog saradnika koju su pružali domovi u transformaciji i usluga Jačanja porodice koju već sedam godina pružaju SOS Dečija sela Srbija u Nišu, Beogradu i od ove godine i u Kraljevu, a uz podršku donatorske zajednice koja prepoznaje značaj ulaganja u porodicu. Ono što Republika Srbija trenutno nema ni u zakonodavnom ni u strateškom opredeljenju jeste razumevanje značaja ulaganja u ove usluge i sistemskog podržavanja kroz osigurane mehanizme finansiranja.
Šta je neophodno uraditi?
Imajući u vidu prikazano stanje, neophodno je paradigmu izbegavanja rizika zameniti paradigmom upravljanja rizikom. To praktično znači da je neophodno da sistem socijalne zaštite u Republici Srbiji bude snažno orijentisan ka upravljanju socijalnim rizicima, podržavanju porodice u krizi i preveniranju njenog urušavanja. Siromaštvo porodice niti posledice koje iz njega proizilaze, kao ni invaliditet deteta ili drugih članova porodice, ne bi smeli da budu razlog za izdvajanje iz porodice. Dakle, neophodno je da nova Strategija socijalne zaštite i Zakon o socijalnoj zaštiti predvide sistemsko uključivanje usluga intenzivne podrške porodici u krizi, poput pomenute usluge Porodičnog saradnika, kao i usluge preventivnog karaktera poput usluge Jačanja porodice.
Iskustva organizacije SOS Dečija sela Srbija ukazuju da jačanje porodice postiže najbolje rezultate kada se rad sa porodicom započne onda kada rizik nije prevelik, što dovodi do razvoja roditeljskih kompetenci i mehanizama za prevazilaženje kriznih situacija koje su dugoročno održive. Važno je da se prepoznaju pozitivni efekti ovih usluga po porodice i društvo, ali i da se obezbede održivi mehanizmi finansiranja, tako da pružanje ovih usluga prestane da bude projektno uslovljeno.
Naredni neophodan korak jeste usvajanje podzakonskih akata koji bi omogućili uslove za ravnopravno uključivanje organizacija civilnog društva u pružanje usluga koje su u funkciji podrške porodici, kako bi se ostvarili ciljevi koji su zacrtani reformskim procesima jos pre 20 godina. I na samom kraju, važno je razumeti da ulaganje u usluge koje podržavaju porodice predstavlja ulaganje u ljudski faktor i u stvaranje jednakih uslova za životni start, što dugoročno ima pozitivne efekte za društvo u celini.
*Jašarević, S. (2010). Socijalno pravo. Novi Sad: Pravni fakultet Univerziteta Novi Sad
**Nijemčević, M. (2014). Usluge socijalne zaštite u funkciji pružanja podrške porodici – master rad. Beograd: Pravni fakultet
***
Tekst „Usluge socijalne zaštite u funkciji pružanja podrške porodici” napisala je naša koleginica Marija Nijemčević Popovski.
Izvorno je objavljen na Blogu o socijalnom uključivanju.
Ostale blogove Marije N. Popovski možete pročitati ovde.
