Jednokratno
Mesečno
Godišnje
500 RSD 5.500 RSD 10.500 RSD Unesite sumu

Suma mora biti veća ili jednaka 300

1.000 RSD 1.500 RSD 2.000 RSD Unesite sumu

Suma mora biti veća ili jednaka 300

5.000 RSD 10.000 RSD 15.000 RSD Unesite sumu

Suma mora biti veća ili jednaka 5000

Dalje
Single news banner image

SOS Dečija sela – sigurno utočište i u nepoznatoj zemlji

Mobilni tim SOS Dečijih sela, koji radi u okviru programa urgentne pomoći izbeglicama “Solidarnost”, svakodnevno na terenu mapira potrebe dece i porodica, i zajedničkim angažmanom pronalazi najbolje načine da im pruži neophodnu pomoć. Prenosimo vam jednu od priča sa terena, koju su nedavno zabeležile naše kolege iz mobilnog tima – Katarina, Marija i Uroš:

Trčeći koraci do automobila sa logom SOS Dečijih sela i rečenica izgovorena na gotovo perfektnom engleskom jeziku prekinula je naš timski dogovor. „Izvinite, jeste li vi iz organizacije SOS Dečija sela?“ pitao nas je ushićen i nasmejan momak. Odgovorili smo mu potvrdno na šta je njegov osmeh postao veći, a radost na licu bila očigledna, što je probudilo radoznalost u svima nama. Pitali smo ga odakle je, i priča je krenula svojim tokom.
Farid je dvadesetogodišnji mladić koji dolazi iz Sirije, iz Damaska, gde je pet meseci živeo u SOS Dečijem selu, u kojem njegov mlađi brat i dalje živi. Prepoznavši iz daljine logo SOS- a dotrčao je do mesta gde smo se zaustavili, kako bi se uverio da je nešto svoje pronašao i u ovoj, za njega potpuno tuđoj zemlji. U Beograd je, zajedno sa prijateljima, stigao dva dana ranije. Smešten je u hostelu i planira da nastavi svoj put ka Nemačkoj. Tamo nema rođake niti prijatelje, ali zna da i tamo postoje SOS Dečija sela sa čijim zaposlenima će stupiti u kontakt. U Damasku je završio drugu godinu Pravnog fakulteta, na kojem planira da diplomira u Nemačkoj.
Ponudili smo mu vodu, sok, keks, higijenski paket i knjige. Zahvalio nam je i rekao da mu ništa od toga nije potrebno, i da mu razgovor sa nama, naša ohrabrenja i pružanje podrške da istraje u svom cilju u ovom trenutku najviše prijaju. Prepoznao nas je kao nešto svoje, kao nekog kome može verovati na njegovom teškom i izazovnom putu ka boljoj budućnosti.
Kasnije, tokom dana, dolazio je do nas po pomoć i informacije za svoje sunarodnike, koje je sa osmehom i izrazom neizmernog poverenja, upućivao na nas. Rastali smo se uz dogovor da ćemo se, ukoliko odmah ne nastavi svoj put, videti i sutradan na istom mestu.