Priča Radeta Brkića – prvo mesto na konkursu Storry telling

Konkurs za najbolju dečiju priču pod nazivom „Story telling“ je projekat Otvorenog kluba, MODS-a i Child Packt-a. Ove godine za najbolju kratku priču prema mišljenju žirija je izabrana priča Radeta Brkića „Moje detinjstvo“. Rade je i pored loših životnih uslova veseo i razdragan dečak, voli da igra fudbal i da se druži sa vršnjacima Priča je iskrena, puna emocija i ljubavi.
Ovo je Radetov život:
Dečak Rade Brkić je redovan đak VII razreda O.Š.“Sveti Sava“ u Velikim Crljenima. Živi sa svojom Bakom Dragicom Lesendrić u prizemnoj kućici koja se sastoji od kuhinje, dnevne sobe i dečije sobe. Kuća je bila urušena majskim poplavama 2014. Baka je uspela da uz pomoć nevladinih organizacija obnovi kuću. Dragica nije zaposlena, već se izdržava od svojih privremenih poslova. Odlazi u nadnicu, obrađuj njive, ali i uređuje svoju bašticu ispred kuće. U periodu jun/avgust 2015 porodica je bila i bez električne energije.
Dragica se stara o Radetu od samog njegovog rođenja. Rade viđa oca za vreme školskog raspusta, a sa majkom se čuje povremeno. Radetova majka se preudala i oformila novu porodicu i započela novi život, bez Radeta. Baka Dragica je preuzela celokupnu brigu o Radetu, o njegovom vaspitanju, odgoju.

Porodica Radeta Brkića je bila osam meseci uključena u projekat „Humanitarna pomoć žrtvama poplava -Siguran svet za decu“. Rade je posećivao Sigurno mesto za decu, dobijao edukativnu podršku, učestvovao u psihološkim i kreativnim radionicama za decu, koje su vodili edukatori i saradnici u radu sa porodicom. Porodica je takođe bila uključena u program Jačanja bioloških porodica. Dragici je bila pružana psihosocijalna podrška, posećivala je radionice za roditelje gde smo diskutovali o roditeljskim vaspitnim stilovima, načinima potkrepljenja pozitivnog ponašanja kod dece, veštinama aktivnog slušanja… Dragica i Rade su posetili i Banju Vrujci zajedno sa saradnicima u radu sa porodicom. Jednodnevni izlet im je prijao i uspeo je malo da ih odvoji od ne tako ugodne svakodnevice.

 
A ovo Radetova priča:
“Moje detinjstvo
Ja sam se rodio u Valjevu 10.05.2001. U porodici sam rastao do godinu dana. Bio sam mali ali sam stalno slušao oca i babu očevu kako se svađaju sa majkom. Jednoga dana je otac tukao majku. Ja sam plako i kroz suze reko ajmo kod moje babe Dragice. Napustili smo oca i došli u Velike Crljene kod babe Dragice. Tu mi je bilo lepo tri godine. Posle trećeg rođendana je deda nastradao u saobraćaju. Od tada su počele još veće muke. Majka je počela da me zapostavlja. Ali baba je se borila kao lav za mene. Posle nekog vremena majka se udala. Ja sam ostao da živim sa babom.
Pošao sam u prvi razred, sva su deca došla sa roditeljima, a mene je vodila baka. Tada mi je bilo mnogo teško što moji roditelji nisu uz mene. Tekli su dani i godine, niko u školu nije dolazio, osim moje bake. Gledao sam kako deca sebi kupuju sve i svašta, a ja nemam zašto. To je mnogo teško jer para imamo samo kad baba ide da radi. Ali baba čim zaradi neki dinar da mi da kupim šta hoću. Moja baba ide da radi po tuđim kućama i njivama da zaradi da imamo da živimo jer nemamo nikakva primanja.
Nekako smo se borili dok nas nije snašla i poplava 15.05.2014. Tada su nam propali nameštaj, odeća, tako reći sve. Od tada nam je sve teže i teže jer baba nema gde da zaradi. Ali ja sam zahvalan dobrim ljudima koji su nam pomogli da imamo sve u kući i trudom moje bake. Pre dva meseca su nam i struju isključili sada živimo u mraku. Moji roditelji nam ne daju para da plaćamo. Ja sam shvatio da mi nije babe ne znam šta bi jer sve što imam to je od babe. Kako koji dani mi idu i sve mi je teže jer se bojim da ne izgubim babu jer mnogo radi i bolesna je. Ali ona kaže da njoj ništa nije teško kada me vidi nasmejanog. Nama je mnogo teško sada jer kada dođe veče jer nemamo da upalimo svetlo, televizor a ne mogu ni da učim. A moji roditelji ništa na to što ja nemam struje.”