Husein je maloletni dečak od 17 godina, poreklom iz Pakistana. Naš tim za zaštitu dece stupio je u kontakt s njim prvi put pre 7 meseci, kada je došao u kutak SOS Dečijih sela. Bio je prilično dezorjentisan i u depresivnom stanju. Nakon inicijalnog razgovora sa njim, saznali smo da on u Prihvatnom centru Obrenovac boravi od samog otvaranja – u tom trenutku jednu godinu. Na naše pitanje zbog čega ranije nije dolazio u kutak SOS Dečijih sela, rekao nam je da uglavnom spava do 16h-17h, i da je, kada on ustane, naš kutak već zatvoren. Na osnovu prvih nekoliko rečenica, naš tim je uvideo da dečak nije svesan svog narušenog bio-ritma, i javila nam se bojazan da on možda pati od simptoma depresivnog poremećaja. Nakon razmene osnovnih informacija, uputili smo ga na usluge i aktivnosti koje naša organizacija pruža na terenu. Ipak, on nije bio previše zainteresovan za to. Rekao nam je da nema prijatelje u Prihvatnom centru jer ima problem sa poverenjem.
Nakon što smo mu pružili prvu psihološku podršku, dogovorili smo se da narednog dana poseti naš kutak kako bismo napravili razvojni plan za njega. U narednih nekoliko susreta, saznali smo da dečak ima problem u vezi sa porodicom u Pakistanu. Njegov otac je poginuo pre 10 godina, a starateljstvo nad njim je preuzeo njegov ujak sa kojim nije u dobrim odnosima. Ima dva starija brata, sa kojima takođe nije u kontaktu, dok sa majkom komunicira veoma retko, jer je pod uticajem svog brata, Huseinovog odnosno ujaka. Dečaku je bilo veoma teško da priča o porodici i zbog toga je naš tim veoma postupno, gradeći odnos poverenja uspeo da ga motiviše da se otvori i poveri. Nekoliko puta je samoinicijativno posećivao psihologa u Beogradu, jer je osećao potrebu da sa nekim podeli svoja osećanja u nedostatku prijatelja u Prihvatnom centru.
Nakon kontinuirane psihološke podrške koju smo mu pružali mesecima, dečak je počeo da svakog dana ustaje sve ranije – od prvobitnog ustajanja u 16h, danas Husein dolazi u naš kutak u 9h ujutru. Pored toga, redovan je učesnik preventivnih radionica, pohađa časove vajanja i povremeno građanskog vaspitanja, stekao je nove navike poput redovnog odlaska petkom u džamiju u Beogradu, izgradio je odnos poverenja sa celim timom na lokaciji Obrenovac i provodi veliki deo dana pomažući našem timu u svakodnevnim poslovima, a najviše u prevođenju i motivisanju maloletnika da se uključe u aktivnosti kutka.
S obzirom na to da Husein govori nekoliko jezika, naš tim mu je predložio da nam pomaže prilikom održavanja preventivnih radionica u poslovima prevođenja, što mu se veoma dopalo. Nakon svake završene radionice, diskutovali smo sa njim o tome kako se osećao tokom tog procesa, pa smo mu napomenuli da poseduje određene kvalitete koje bi trebalo da razvija, jer je to jedna perspektiva koja mu može pomoći da se u budućnosti možda i profesionalno profiliše, i možda bude prevodilac za nekoliko jezika.
Husein trenutno ima periode kada se oseća dobro, kada je srećan, međutim, ima i periode kada se kod njega javljaju i depresivna osećanja. Kroz našu kontinuiranu podršku stekao je mehanizme kojima može uticati na poboljšanje trenutnog stanja, prihvatanjem i menjanjem onih stvari na koje može uticati sopstvenim snagama. Kada je tužan, on se obraća našem timu kako bi ispričao šta ga je mučilo. Te misli su uglavnom vezane za porodicu, od koje on ima očekivanja, koja su često neispunjena. Nije podržan od strane porodice na svom putu do Srbije, jer je pobegao od kuće u trenutku kada je njegov ujak fizički nasrnuo na njega. On nema jasnu viziju sebe u budućnosti, već samo želi da dođe u EU kako bi počeo da gradi svoj život iznova. Nekoliko puta naš tim je s njim pričao na temu azila u Srbiji, i u jednom od tih razgovora dečak nam je ispričalo kako veruje da ne bi mogao da dobije azil, jer mu porodica neće poslati dokumentaciju kojom bi mogao da potvrdi svoj identitet. On je u Srbiju ušao pod lažnim imenom, zato što je verovao da bi “neko” iz Pakistana možda mogao da ga pronađe i da mu naudi. Ispričao nam je da je njegov otac bio pripadnik specijalnih snaga vojske i da je zbog toga morao da napusti Pakistan, iz straha od osvete.
Sve ovo ga čini veoma nesigurnim i ponekad misli da je u bezizlaznoj situaciji. Pre dva meseca on je imao napad panike koji se dogodio tokom noći. Lekare koji su ga odvezli u bolnicu zamolio je da nas obaveste da je dobro, što je timu bio još jedan znak da smo uspeli da kod dečaka stvorimo osećaj sigurnosti i poverenja. Nakon toga smo razgovarali o tome zbog čega se to dešava i zajedno došli do konstatacije da bi uskoro trebalo da donese odluku o tome da li da uđe u proceduru traženja azila, jer je neizvesnost i čekanje ono zbog čega ne može da ostvari psihičku stabilnost. On ne želi da se vrati u zemlju porekla, jer se plaši za sopstveni život, s druge strane je svestan da duži vremenski period neće moći da dođe na red za legalan prelazak u Mađarsku.
Husein je pre dva meseca napustio Prihvatni centar Obrenovac i otišao Francusku. Naš tim nije bio u kontaktu sa njim 10 dana, nakon čega nam se javio preko Fejsbuka i rekao nam je da je usput izgubio mobilni telefon, pa je pozajmio isti od prijatelja, kako bi nam poslao poruku da je dobro. U ovom trenutku on se nalazi u Parizu, svakodnevno se javlja i čeka da bude smešten u neki od prihvatnih centara. Ima problem jer nema prijatelja tamo i nikome ne veruje što mu otežava boravak, i usled čega ima faze kada želi da se vrati u Srbiju, jer je ovde imao veliku podršku. Naš tim svakodnevno komunicira sa dečakom, pruža mu podršku i savetuje ga.
