U organizaciji Udruženja Lastavica iz Praga, prošle sedmice su u Češkoj Republici boravila deca iz SOS Dečjeg sela iz Kraljeva, u pratnji SOS mama i nekoliko zaposlenih. Prenosimo deo vesti Radija Slobodna Evropa o ovom dogadjaju.
RSE: Kako vam se sviđa u Pragu? Šta vam se najviše svidelo?
„Ja sam Milica. Imam 17 godina. Meni je grad fascinantan. Oduševljena sam. Najviše mi se svideo dvorac Karlštajn.“
„Zovem se Zorica. Imam 13 godina. Meni se svideo sam grad. Prelep je. Kulturno istorijski spomenici su očuvani. Najviše mi se svideo Karlov most.“
„Ja sam Teodora. Imam 10,5 godina. Najlepše mi je bilo u Aqua parku.“
„I meni“, dodaje Dalibor, kome je 10 godina.
„Zovem se Miloš. Imam 12 godina, sad ću 13. Baš mi je lepo u Pragu. Zadovoljan sam. Sve mi se svidelo, a najviše društvo koje sam u Pragu stekao.“
Vesna Mraković Jokanović, direktorka SOS dečjeg sela u Kraljevo, kaže da su deca, SOS mame i ostale kolege po prvi put u Pragu:
„Ovo je sjajan doživljaj za sve nas, ne samo zbog prilike da se upozna prelepi, zlatni Prag, Karlove Vari. Deca uživaju u svim sadržajima u kojim, sigurna sam, 99 odsto dece u Srbiji ne mogu, da posete Aqua park, Dino park i obiđu sve ove lepe atrakcije grada Praga i da im to možda pokuša na neki način kompenzovati onu drugu najvažniju stvar, a to je nemogućnost da žive sa svojim prirodnim roditeljima.“
Mirko Jelčić iz udruženja Lastavica iz Praga, jedan je od organizatora ove ekskurzije.
„Bile su dvije iz Bosne. Tako smo počeli. Otišli smo u SOS dječje selo u Sarajevu i vidjeli da je to jedna humana ustanova. Pozvali smo ih. Potom smo imali goste iz Gračanice. Ovo je treće, iz Kraljeva. Možda bi bilo dobro da napravimo susret dječjih sela iz bivše Jugoslavije u Pragu sa dječjim selima iz Češke. Sviđa nam se da djeci, koja nisu imala sreće na početku, pružimo malo topline, zabave, informacija i da se družimo sa njima. I nama čini dosta dobrog to da se družimo sa nekim iz tih krajeva“, zaključuje Jelčić.
Sve petice
RSE: Koliko si dugo u dečjem selu?
„Tu sam 3,5 godine“, kaže Miloš i dodaje da ima drugare i u selu i van njega.
Dalibor, ili Dača kako ga najčešće zovu, najesen kreće u četvrti razred.
RSE: Ima li neki kec ili su sve petice?
„Sve petice“, kaže odlučno Dača.
Miloš ističe da mu se u selu najviše sviđaju kuće.
On kaže da osim igre imaju i obaveze: „Treba da čistimo za sobom i da pomognemo u kući kada se nešto sređuje.“
RSE: Da li ti se to ponekad ne radi?
„Retko kada“, kaže Miloš.
Zorica Lekić je jedna od mama.
RSE: Od kada se bavite ovim poslom?
„Već sedam godina. Definitivno ništa nije slučajno. Život me vodio tako i doveo tu i mislim da ću tu završiti karijeru jer to jeste sav moj život“, kaže ona.
RSE: Šta znači biti mama? Da li je to samo simbolički ili imate i suštinski odnos kada radite sa decom? Vaša grupa ima sedmero dece.
„Simbolično sigurno nije i nije slučajno tako nazvano. Mnoga deca osobu koja sa njima živi i zovu mamom. Jednom su me pitali šta je SOS mama. Odgovorila sam isto što i mama bez SOS. Mi imamo potpuno isti zadatak i ulogu kao biološka mama. Brinemo o njima danonoćno. Živimo sa njima. Radimo sve što rade majke, samo što nismo zaposlene ni na kom drugom mestu, nego nam je to i posao“, objašnjava Zorica Lekić.
RSE: Kako izgleda jedan običan dan kada niste na putu?
„Ustajanje. Oni se vaspitavaju tako da budu samostalni. Oni koji su dovoljno veliki nameštaju svoje krevete. Lična higijena, doručak. Posle toga imamo vreme za učenje. Onima, kojima je potrebna pomoć u učenju, priskačem ja. Oni koji idu popodne u školu imaju vreme za igru. Ako nisu napolju, ili su na računaru, ili sa igračkama. Ja spremam ručak. Idu u školu sa ostalom decom. Nisu izolovani. Potpuna je sloboda kretanja. Sarađujemo sa svima iz lokalne zajednice. Ni po čemu se ne izdvajmo, osim što smo ograđeni kao dečje selo. Selo je otvoreno za ljude da dođu“, ističe ona.
Teško do sredstava
Zorica uskoro završava osnovnu školu i kaže da najviše voli da pegla, a najmanje da usisava, a Teodora da se igra i uči. „Najviše se igram sa bratom. Moj hobi je pevanje u horu“, dodaje Teodora.
„Ima dosta aktivnosti. Možemo da se bavimo i sportom van dečjeg sela. Išla sam na odbojku, na latinoamerički ples, ali sam prestala. Sada vozim rolere i trčim“, kaže Milica.
„Ako imam Internet onda sam malo više na kompjuteru. Učim. Nisam baš mnogo učio. Samo kada mi treba za neku ocenu da budem odličan“, ističe Dača.
S obzirom da je sada velika ekonomska kriza, ne samo u Srbiji, nego u svetu, pitamo Vesnu Mraković Jokanović kako uspevaju, da li ponekada osećaju da su usamljeni u tome što rade?
„Dečje selo Kraljevo se finansira 30 odsto iz budžeta, za neke minimalne troškove života dece. Šezdeset procenata dobijamo zahvaljujući međunarodnoj organizaciji dečjih sela. Deset odsto smo u obavezi da sami negde obezbedimo od donatora iz Srbije i raznih drugih. To je, nažalost, iz godine u godinu sve teže. Ekonomska je kriza. Ona je pogodila ceo svet i Evropu, pa i naše donatore, i sredstava iz godine u godinu na žalost je manje, a potrebe sela su sve veće jer je broj dece veći, a deca rastu. Mi nastojimo da ona uvek imaju minimum koji im je neophodan. Zahvaljujući donatorima i prijateljima, poput Lastavice i drugih organizacija, pojedinaca i udruženja, za sada uspevamo da obezbedimo kvalitetnu brigu o decu. Imamo sreću što imamo jako veliku podršku lokalne zajednice. Grad Kraljevo, sve službe -zdravstvene, škole – imaju razumevanja i toleranciju. Pomažu nam u tome jer sami ne bi smo mogli sve ovo postići“, konstatuje Vesna Mraković Jokanović.
RSE: Šta planiraš kada završiš srednju školu?
„Planiram da studiram pravo ili biologiju“, kaže Milica.
„Voleo bih da budem direktor“, ističe Dača.
„Doktorka“, dodaje Teodora.
RSE: Zašto?
„Zato“
