Nije lako biti žena u današnjem društvu. Još uvek postoji veliki broj devojčica i žena u različitim delovima sveta koje ne odrastaju u jednakim uslovima i sa pravima kakva imaju dečaci i muškarci. Zamislimo samo kako je tek bilo vekovima unazad, kada žene nisu posedovale ni ovaj položaj kakav danas imaju. Neka od osnovnih prava im nisu bila garantovana, kao što su pravo da glasaju, pravo da poseduju sopstvenu imovinu, pristup obrazovanju… Neka od ovih prava osporavana su i dalje ženama širom planete.
Ipak, daleko smo odmakli zahvaljujući feminističkom pokretu i hrabrim ženama koje su, uprkos strahu i nerazumevanju okoline, bile nositeljke promena u svetu. Hajde da se upoznamo sa nekima od njih.
Simon de Bovoar bila je francuska filozofkinja, književnica, društvena teoretičarka i feministička aktivistkinja. Rođena je 1908. godine u Parizu. Studirala je filozofiju na Sorboni. Bovoar je bila tek deveta žena koja je diplomirala na Sorboni, budući da su žene u Francuskoj tek u tom periodu stekle pravo na pristup visokom obrazovanju. Najpoznatija je po svom delu „Drugi pol“ (1949) koje je postalo svojevrsni temelj feminističke teorije. Pisala je i romane, eseje i biografije. Za roman „Mandarini“ (1954) dobija prestižnu Gonkurovu nagradu. Poznata je njena izjava iz intervjua sa Beti Fridan: „Nijedna žena ne bi trebalo da bude zadužena da ostaje kod kuće i odgaja decu. Društvo bi se trebalo u potpunosti promeniti. Žene ne bi trebalo da imaju taj izbor, jer ako on postoji, previše žena će učiniti upravo to. Ovo je način da se žene usmeravaju u određenom pravcu“.
Suzan B. Entoni američka je društvena reformatorka i aktivistkinja za prava žena. Igrala je ključnu ulogu u pokretu za žensko pravo glasa u Sjedinjenim Američkim Državama. Svoju karijeru započela je sa svega 17 godina kada je prikupljala glasove za peticiju protiv ropstva. Poznata je po svojim govorima širom zemlje koji su propagirali uvođenje pravo glasa za žene. Procenjuje se da je takvih govora na godišnjem nivou bilo između 75 i 100. Godine 1872. uhapšena je zbog pokušaja glasanja na predsedničkim izborima. Uvođenjem 19. amandmana Ustavu SAD-a, poznatog kao „Suzan B. Entoni amandman“, dato je pravo glasa ženama 1920. godine, 14 godina nakon njene smrti. Suzan B. Entoni je rekla: „Nema žene koja je rođena sa željom da jede hleb drugoga“.
Klara Cetkin je bila nemačka političarka i borkinja za prava žena. Bila je aktivna u socijalistkičkom i radničkom pokretu od mladosti. Bila je jedna od prvih žena u Nemačkoj kojoj je bilo dozvoljeno da se školuje za učiteljicu. Zbog zabrane socijalističkih aktivnosti u Nemačkoj seli se u Cirih, a kasnije i u Pariz, gde je igrala ključnu ulogu u osnivanju Socijalističke internacionale. Klara se zalagala za jednake plate za žene i muškarce, pravo glasa za žene i sveopšte poboljšanje položaja žena u društvu. Isticala je važnost jednakog udela u odgovornosti za odgoj dece između muškaraca i žena. Godine 1910. na Međunarodnoj konferenciji žena u Kopenhagenu predložila je da se jedan dan u godini posveti ženama, što je prihvaćeno i ustanovljen je Međunarodni dan žena. Prvi Dan žena obeležen je 19. marta 1911. godine, a kasnije je promenjen na 8. mart, jer su tog dana žene u Sovjetskom Savezu dobile pravo glasa. „Žene će ostati potlačene sve dok ekonomski ne budu nezavisne. Ako je cilj da žena postane slobodno ljudsko biće, onda joj ne treba oduzimati rad, niti skraćivati radno vreme, niti ograničavati oblasti u kojima može da se radi“, govorila je Cetkin.
U našem društvu bilo je mnogo žena kojima dugujemo za doprinos za izgradnju ravnopravnijeg društva. Od Ksenije Atanasijević, prve žene doktorke nauka u Srbiji, Isidore Sekulić, prve žene članice Srpske akademije nauka i umetnosti do Jelisavete Načić, prve arhitektice u Srbiji, poznate po projektovanju mnogih zgrada u Srbiji. Donosimo vam priče o Dragi Ljočić i Dragi Dimitrijević Dejanović:
Draga Ljočić bila je prva srpska lekarka, feministkinja i sufražetkinja. Kao jedna od retkih žena studentkinja medicine u ono vreme, studirala je istu u Cirihu, u Švajcarskoj. Bila je tek četvrta žena koja je na evropskom kontinentu doktorirala iz ove oblasti. Tokom srpsko-turskih ratova (1876 – 1878) radila je kao bolničarka i bila je odlikovana činom poručnika za svoj doprinos. Draga Ljočić je bila aktivna u borbi za prava žena i socijalnu jednakost. Osnovala je nekoliko ženskih organizacija i javno se zalagala za pravo glasa za žene. Takođe, insistirala je na otvaranju dečijih bolnica, kao i domova za decu bez roditeljskog staranja. Na svojoj koži je osetila svu nepravednost sistema u kom muškarci i žene nisu jednaki. Po povratku iz Ciriha, borila se da ostvari svoje pravo na rad kao lekarka u državnoj službi. U jednom od odgovora na njen dopis tadašnje Ministarstvo unutrašnjih dela pisalo je: „Ženskinja po samoj svojoj fizičkoj prirodi pozvana je da se naslanja na jačeg od sebe, na čoveka koji će rukovoditi u njezinom životu“.
Draga Dimitrijević Dejanović bila je srpska pesnikinja, glumica, učiteljica i jedna od prvih feministkinja u Srbiji. Vatreno se zalagala za žensku ravnopravnost u svojoj zemlji, naglašavajući važnost jednakog vaspitanja, osposobljavanja muške i ženske dece za „umni“ i „fizički“ rad, jednakog obrazovanja za dečake i devojčice, boljeg ekonomskog položaja žena, kao i njihove samostalnosti i ravnopravnosti u braku. Draga je napisala tri značajne studije: „Nekoliko reči srpskim ženama“, „Emancipacija Srpkinje“ i „Srpskoj majci“, a pisala je za časopise „Mlada Srbadija“, „Danica“, „Javor“, „Matica“, „Zastava“. Ona je u redove Ujedinjene omladine srpske, čiji su osnivači bili Svetozar Marković, Svetozar Miletić i Vladimir Jovanović, unela novi pogled na emancipaciju žena. Njen žar u borbi protiv stereotipa i predrasuda, učinili su je pionirkom feminističkog pokreta u Srbiji. Nezadovoljna inertnim ponašanjem žena u Srbiji, isticala je da je nedopustiv stav da se od muškarca očekuje da izdržava ženu i da takvim nastojanjem žena potvrđuje da ne brine za sebe i o sebi. Poznat je njen stih: „Ja sam žena, ali smem…„
Ove žene, i mnoge druge, oblikovale su svet i društvo tog vremene. Nisu dozvolile da svet oblikuje njih. Da su se samo na trenutak odlučile da se prilagode i prihvate situaciju u društvu, verovatno ne bi otišle korak dalje i žene ne bi posedovale neka od prava koja im danas po zakonu pripadaju, a koja i spadaju u osnovna ljudska prava. Pokazale su nam da je moguće prevazići prepreke i izboriti se za prava koja su ženama rođenjem data.
Njihove priče treba da žive i podsećaju nas na to šta sve žene mogu da urade ako samo budu uporne i ujedinjene. One nastavljaju da nas inspirišu decenijama kasnije u našoj borbi za ravnopravnost i pravdu. Neka nas njihove priče podsete na sve što su žene postigle i na sve što još mogu postići zajedno.
