„Ne želim da znaju da me kod kuće niko ne čeka“

Osetili smo neizmernu sreću kada nam je jedan od učesnika našeg programa Centar “Jaki mladi” saopštio da je pronašao posao. Velika je odgovornost, ali i čast, biti podrška mladim ljudima dok prave svoje prve karijerne korake i grade svoju samostalnost. Ovaj momak je pronašao posao van naše zemlje, što mu je i bila želja – planirao je da se, nakon iskustva u inostranstvu, vrati i da sa ušteđenim novcem obezbedi sebi krov nad glavom. Još od ranog detinjstva, dok je odrastao u domu, maštao je da će imati svoju kuću, kako kaže: “Makar i 15 kvadrata, ali da znam da je moja, da sam ja to stvorio”.

Pričali smo sa njim o novim situacijama koje ga očekuju, ne samo na poslu, već i van njega – preseljenje, uklapanje u novu sredinu. Svi smo svesni koliko izazova sa sobom nosi snalaženje u stranoj zemlji. Potrebna je velika količina hrabrosti za takav potez. Mladi u našim programima je izgleda imaju – oni često kažu da ih je život naučio da se uvek snađu.

Dok smo razgovarali o preseljenju i novom poslu, rekao nam je: “Neću tamo nikome da kažem da sam odrastao u domu. Ne želim da znaju da me ovde niko ne čeka”.

Deca i mladi koji odrastaju sami naučeni su da uvek budu korak ispred, da razmišljaju o stvarima o kojima drugi ne. Tako i ovaj mladić krije priču o svom detinjstvu i odrastanju kako bi sebe dodatno zaštitio u nepoznatoj zemlji i sredini.

Kada ne postoji osoba koja će uporno da te zove na telefon dok se ne javiš, koja će da prevrne nebo i zemlju da vidi gde si, koja će te pitati kako si i želeti da čuje šta te muči – to nije nešto što rado deliš sa drugima. Činjenica da takvu osobu nemaju uz sebe, nešto je što mnogi skrivaju. Ne žele da ih to obeleži.

Sve podatke vezano za svoj boravak u inostranstvu ostavio je nama, a prethodno smo zajedno proverili podatke o inostranoj firmi, papire i dokumentaciju koja mu je poslata – od prijave boravišta do ponude za posao. Obećali smo mu da ćemo održavati kontakt sa njim i da ćemo mu pisati i želeti da čujemo kako se snalazi.

Mladića iz naše priče ipak ima ko da čeka. Neko ko pamti kako je bio stidljiv kada je prvi put ušao na vrata našeg Centra “Jaki mladi”. Neko ko zna koliko se razvio i promenio. Gledali smo ga kako gradi svoj život i stiče samopouzdanje. Kako hrabro grabi napred – uprkos izazovima i teškom odrastanju. Gledali smo ga kako deli sreću i tugu sa drugim mladim osobama, kako jedni druge savetuju i bodre. Kako su jedni drugima podrška.

Za sve njih, vrata našeg Centra “Jaki mladi” zauvek su otvorena i srećni smo jer oni to znaju i osećaju.