„Ne želim da budem sam“ – priča dečaka iz Programa „Jačanje porodice“

Neki tvrde da smo na ovom svetu suštinski sami. Da ne možemo i ne treba da se oslonimo ni na koga drugog sem na sebe. Da nas drugi mogu povrediti, razočarati ili jednostavno ispasti nepodobni u nastojanju da nam pomognu.  Ipak, niko za sebe ne bi izabrao samoću. Čovek je društveno biće i odnosi i relacije sa drugim ljudima jesu naša suštinska potreba.

Danas se mnogi ljudi suočavaju sa osećajem samoće i doživljajem da su sami na ovom svetu, da nema nikog ko može da im pomogne. Ovo, nažalost, osećaju i mnoga deca. Ona žive oko nas, ali ne provode detinjstvo kao druga deca… Svakodnevno osećaju samoću, strah od budućnosti i neizvesnost koju nosi nov dan. Ipak, za druge su često nevidljivi, okruženi teškim životom i svojim strahovima. 

Govorimo o deci koja sama rade domaće zadatke i kojoj nema ko da objasni školsko gradivo koje im je teško. Njihovi roditelji, najčešće, ni sami nisu dobijali podršku da se obrazuju. To su deca koja sama uče da vezuju pertle i znaju sebi da spreme ručak, koji je najčešće skroman. Govorimo o deci koju su životne okolnosti naterale da porastu pre vremena i koja su za par godina iskusila više samoće nego što su neki za čitav životni vek.  

Kada dođu kući, decu iz ugroženih porodica često nema ko da dočeka po povratku iz škole. U pitanju su neretko jednoroditeljske porodice gde roditelj radi i po dva posla ne bi li obezbedio osnovne životne potrepštine.  

Deca iz porodica u krizi svaki dan osećaju samoću, tugu, napuštenost. Ona sanjaju o danu kada će se članovi porodice okupiti u dnevnoj sobi, gde će svako pričati o tome kako je proveo dan. Dan u kom neće morati da se prave da su jaka i da mogu da budu sama, već će im biti omogućeno da budu ranjiva deca koja osećaju svim svojim čulima. 

„Iskusio sam sve i sada napokon znam… Bez obzira na to što mogu, NEĆU da budem sam“, ovako priču počinje jedan od dečaka u našem Programu „Jačanje porodice“. V (10) je rano krenuo da se brine za sebe. Vrlo rano je počeo sam da rešava jednačinu života. Njegova majka je zbog teških životnih okolnosti često radila i po dva posla, dok je dečak često vreme u kući provodio sam. Vrlo brzo je sam naučio da sprema sebi jaja za ručak, da pripremi odeću koju će sutradan obući za školu. Loptu i igranje sa vršnjacima zamenilo je samostalno pisanje sastava za časove srpskog, koji su mu je uvek teško padali. Često mu je bilo teško da nađe prave reči i ispriča priču koja se od njega traži, jer njemu je poznata samo ona priča u kojoj na kraju ostaje sam – sam u svojoj sobi, sam za stolom u trpezariji, čekajući da se mama vrati sa posla, puna ljubavi za njega, ali umorna. Zbog toga dečak često nije želeo da mamu dodatno opterećuje svojim željama, iako bi, kako nam je rekao, tada najviše voleo da ga mama dugo mazi po glavi.

U školi je dečak retko pričao učiteljici i drugarima o tome kako zapravo živi, pa mu je dodatno bilo teže da o tome piše – oduvek je imao utisak da ga niko neće razumeti. To što sa drugima ne može da podeli svoju istinu dodatno utiče na njegov osećaj izolovanosti i scenario već zna – i u školi i van nje on najčešće nema društvo. On se više ne seća osećaja sigurnosti i spokoja kada je puna kuća ili tog osećaja koji se rađa kada sediš sa nekim ko te vidi i razume. 

Kada ti život servira takve opcije da si maltene u svakoj od njih potencijalno sam, oslonjen isključivo na sebe, podrška ne znači – ona spasava. Stvorimo zajedno novi izbor onima koji misle da izbora nema. Dođimo do dece koja su usamljena i učinimo da porodice ojačaju i budu sposobne da ponovo vrše funkcije za svoje članove. 

Ovo je naš put. Na njemu se pruža podrška deci, mladima i porodicama u krizi. Ako i vi želite da pomognete da kuće ponovo budu pune i da se u njima niko ne oseća sam – postanite naš mesečni donator.