Naše kolege koje su naučile farsi kažu da je radost izbeglica kojima pomažu najveća nagrada

“Ako govoriš sa čovekom na jeziku koji on razume, dotaći ćeš njegov um. Ako govoriš njegovim maternjim jezikom, dotaći ćeš njegovo srce.” Ove reči Nelsona Mendele inspirisale su naše kolege koje, u okviru programa “Solidarnost”, svakodnevno pružaju pomoć izbeglicama, da nauče farsi jezik i na taj način se još više približe deci, mladima i porodicama koje podržava naša organizacija.

Maja, Ivana i Dušan došli su u dodir sa ovim jezikom na svom radnom mestu, naučili nekoliko i fraza za osnovnu komunikaciju, a potom, videvši oduševljenje izbeglica sa kojima rade, rešili su da se ozbiljnije posvete izučavanju ovog jezika.

“Prihvatni centar je mesto gde se susreću i prepliću mnoge kulture i običaji. U tome je najveća lepota našeg posla. Imati priliku da nekome pomogneš u teškim situacijama i priliku da uzajamno učimo jedni od drugih je zaista neprocenjivo”, kaže Ivana, tim liderka SOS Dečijih sela Srbija u Prihvatnom centru Principovac.

Novostečeno znanje kolegama mnogo pomaže u radu, jer u prihvatnim centrima postoji jezička barijera. Veliki broj izbeglica ne govori i ne razume engleski jezik, ili imaju poteškoće da nešto objasne na engleskom . Činjenica da kolege mogu da se sporazumevaju sa njima i da razumeju njihove potrebe u datom trenutku u velikoj meri olakšava rad.

“Moje radno mesto zahteva da radim sa decom uzrasta do 7 godina. Mnogi od njih ne znaju engleski ili srpski jezik. Poznavanje farsi jezika mi omogućava, da lakše i bolje pomognem toj deci u njihovom učenju i razvoju. Takođe, kako učestvujem u pratnji školske dece u školu, moje poznavanje jezika dodatno pomaže i deci i prosvetnim radnicima u izvođenju svakodnevne nastave”, ističe Dušan, bibliotekar u Biblioteci igračaka, koju su SOS Dečija sela Srbija, u saradnji sa UNICEF-om otvorila u Prihvatnom centru Principovac.
Sve kolege su znanje farsi jezika počele da stiču samostalno, na sopstvenu inicijativu – uz pomoć Interneta, različitih aplikacija i onlajn kurseva, kao i kroz svakodnevnu komunikaciju sa izbeglicama sa kojima rade. Sa druge strane, izbeglice, bilo da su u pitanju deca, mladi ili odrasli su jako srećni kada mogu da pomognu kolegama da usavrše svoje znanje farsi jezika.

“Nekoliko dana nakon početka rada u SOS Dečijim selima, počela sam da držim časove engleskog jezika majkama i devojkama. Onda sam upoznala pet prelepih sestara iz Kabula, koje sam zvala “pet avganistanskih princeza“. Ja sam te divne, mlade, talentovane i ambiciozne žene učila engleski jezik, a one mene farsi. Svakim danom sam sve više učila, čak sam imala i svesku za učenje ovog jezika. Za oko dva meseca počinjela sam da razumem ljude oko sebe. Ne sve, ali na osnovu reči koje sam razumela, mogla sam da povežem šta žele da mi kažu. Moje učenje se nastavilo. Ljudi su dolazili i odlazili a ja nastavila da učim sve do danas, imajući svakim danom nove i nove „Učitelje“. Ovo znanje mi neizmerno pomaže u radu, kako u rešavanju problema tako i u realizaciji aktivnosti. Pre neki dan su me doktori zvali da im prevedem nešto, jer niko od prevodilaca nije bio tu”, kaže Maja edukatorka SOS Dečijih sela Srbija u Prihvatnom centru Adaševci.

“Meni je najzanimljivije je to što nam se izbeglice koje znaju engleski jezik više ne obraćaju na engleskom, nego isključivo na farsi jeziku”, dodaje Ivana.

Sve kolege planiraju da nastave sa učenjem i usavršavanjem svog znanja u budućnosti – kako kroz svakodnevnu komunikaciju i iz ralličitih izvora na Internetu, tako i na nekom naprednijem kursu, čim za to bude prilike. Svo troje su saglasni da su im sreća, radost, osmesi i reakcije izbeglica sa kojima rade najveća podrška i motivacija.