Centra „Jaki mladi” već deset godina je podrška mladima iz osetljivih drutvenih grupa
Kada govori o svom detinjstvu ova dvadesetdevetogodišnja devojka iz Beograda najpre kaže da je ono bilo „obojeno tugom“.
Odrastala je u velikoj porodičnoj zajednici u kojoj su svađe, tenzije među odraslima i nedostatak pažnje prema deci bili deo svakodnevice. Umesto bezbrižnog detinjstva, pratili su je osećaj nesigurnosti, stalna napetost i utisak da potrebe dece ostaju u drugom planu. Veoma rano naučila je da ćuti, prilagođava se i sama pronalazi načine da se nosi sa onim što joj se dešava.
Za nju takav način odrastanja, ostavio je posledice nepripadnosti, kao i nedostatak osećaja sigurnosti. Dok su druga deca gradila samopouzdanje kroz podršku najbližih, ona je odrastala uz osećaj da mora sama da se izbori za svoje mesto.
„Rano detinjstvo, prvih desetak godina je ostavilo dubokog traga jer sam zapravo bila u disfunkcionalnoj porodici, niko zapravo nije mario dovoljno za decu.“
Kada je imala deset godina, situacija u porodici se privremeno promenila, ali su osećaji straha i nesigurnosti ostali prisutni. Ubrzo je usledio još veći izazov. Zbog bolesti oca i odlaska majke na rad u drugi grad, sve češće je ostajala sama.
„Strah je ostao, a tuga naglo i ogromno porasla jer sam ostala sama, prepuštena sama sebi.“
Godine koje su usledile za nju nisu bile godine bezbrižnog odrastanja, već period u kojem je, kako sama kaže, razvila mehanizme preživljavanja. Umesto da razmišlja o hobijima, sportu, druženjima ili interesovanjima karakterističnim za taj uzrast, bila je fokusirana na to da izdrži dan po dan i pronađe način da funkcioniše uprkos osećaju praznine.
Sa 12 godina izgubila je oba roditelja.
„Roditelji su mi umrli kad sam imala 12 godina, a ja zapravo nisam osetila ništa, nakon te godine samovanja.“
Takve situacije često ostavljaju posledice koje nisu odmah vidljive. Kod mladih koji prolaze kroz gubitke, zanemarivanje ili druge traumatične životne okolnosti, tuga se često ne ispoljava otvoreno, već kroz osećaj usamljenosti, nepoverenje prema drugima, strah od budućnosti ili stalnu potrebu da budu na oprezu. Upravo tako ona danas opisuje svoje odrastanje.
Ipak, njena priča nije priča o odustajanju.
„Unutrašnji strah i preživljavanje je tad i nastalo i poraslo.“ Kritike, previsoka očekivanja i osećaj da nikada nije dovoljno dobra dodatno su uticali na njeno samopouzdanje. Vremenom su se razvijali perfekcionizam, stalna samokritika i potreba da bude besprekorno uspešna kako bi dokazala svoju vrednost.
„Nije bilo sejanje nečeg korisnog, poput da idem na neki trening, dodatnu aktivnost bilo kakvu van škole da se opustim.“
Obrazovanje je postalo njen najvažniji oslonac. Škola je bila prostor u kojem je mogla da vidi rezultate svog truda, oseti napredak i pronađe deo sigurnosti koji joj je nedostajao.
„Okrenutost ka školi mi je bila korisna jer je bilo da nešto radiš što daje rezultate i osećaš zbog toga neko zadovoljstvo što mi je jako značilo.“
Tokom studija upoznala je i Centar „Jaki mladi“, program namenjen podršci mladima koji odrastaju bez adekvatne roditeljske brige ili se suočavaju sa drugim životnim izazovima.
„Na četvrtoj godini fakulteta sam počela da sarađujem sa CJM. Bila sam na engleskom jeziku koji mi je bio osveženje taman pred nego što sam krenula da tražim posao sa svojim CV-jem.“
Podrška koju je dobila nije se odnosila samo na konkretne veštine. Jednako važan bio je osećaj da postoje ljudi koji veruju u nju.
„Kod zaposlenih u SOS Dečijem selu mi je najviše značilo što su jako podržavajući jako jako i ljubazni i traže načine. Zaista bez ikakve zamerke, samo pohvale!“ Kroz aktivnosti Centra „Jaki mladi“ i finansijsku podršku završila je kurs engleskog jezika i time unapredila znanja i veštine. Stekla je dozvolu za vozača B kategorije i učestvovala u mentorskom programu. Važno je napomenuti da je u Centru „Jaki mladi” kroz razgovore sa savetnicom i sa savetnikom dobijala i individualnu podršku. Zaposleni u humanitarnoj organizaciji SOS Dečija sela Srbija, koji realizuje rad Centar „Jaki mladi”, su joj pomagali da se nosi sa izazovima i nemirima, kako na ličnom tako i na poslovnom planu.
Kroz mentorstvo dobila je značajna poslovna usmerenja „Mogu reći da se danas i dalje setim nekih reči moje mentorke i njenih uvida i da sam zahvalna i na njenom strpljenju.“
Ove godine Centar „Jaki mladi“ obeležava deset godina postojanja. Tokom prethodne decenije, program je postao važna tačka oslonca za mnoge mlade koji su se suočavali sa preprekama na putu ka obrazovanju, zaposlenju i samostalnosti. Njegova vrednost ogleda se upravo u pričama mladih ljudi koji su zahvaljujući podršci uspeli da prepoznaju svoje potencijale, steknu nova znanja, unaprede veštine i naprave prve korake ka životu kakav žele.
Za kraj, ona danas ima jasnu poruku za mlade koji prolaze kroz teške okolnosti.
„Nemojte da prihvatite da ste nevidljivi, već nađite svoje mesto i kažite ko ste i šta ste i da vas zbog toga traže, baš vas.“
I dodaje:„Iako trenutno recimo postoji samo tuga i bes, to nije konačno, može da se promeni i da im život vremenom bude ispunjen ljubavlju i zadovoljstvom.“
Upravo u toj poruci nalazi se suština rada Centra „Jaki mladi“ poslednjih deset godina – da nijedna mlada osoba ne ostane sama sa svojim izazovima i da dobije priliku da veruje u sebe, razvije svoje potencijale i izgradi budućnost kakvu zaslužuje.
