Kada želje postaju stvarnost?

Svi znamo da postoje želje koje ne mogu da se ostvare, a na neke ne možemo ni da utičemo, jer njihova realizacija ne zavisi od nas. Kada si dete – ostvarenje želja često zavisi od sredine i situacije u kojoj odrastaš. I pored materijalnih želja, najlepše uspomene i dečije radosti vezane su za same doživljaje i iskustva i to je nešto što deca zauvek pamte.

„Najlepše uspomene i najveće dečije radosti vezane su za iskustva,  a ne za materijalno. Deca pamte doživljaje, pamte igranje sa braćom, sestrom i roditeljima. Deca vole kada su roditelji uključeni u igranje, u grudvanje, u sankanje, pravljenje Sneška Belića. Deca se toga uvek sete.“ (Biljana Mitić, Edukator, Centar za podršku porodici Obrenovac)

Postoje želje koje nam drugi nameću – u školi ili društvu deca često požele nešto baš zato što to neko drugi želi.

Zanimljivo je pojava da kada su pitali neku decu šta žele i ako čuju lidera u grupi, odnosno dominantno dete šta želi, da prosto ponove tu želju kao sopstvenu. Pri tom, to nije usred nedostatka kreativnosti. Deca su kreativna i imaju svoje želje. Ali dešava se da u grupi čuju dominantnije dete šta on želi, pa misle da je to  adekvatno da i oni žele. (Marina Mitrović, Vođa tima Centra za podršku porodici Obrenovac)

Deca ponekad mogu da preuzimaju i roditeljske želje kao svoje želje.

Tako je jedan dečak na pitanje koja je njegova želja za Novu godinu, odgovorio da on nema želja. Kada sam mu postavila nekoliko potpitanja – šta ga čini srećnim, šta bi ga usrećilo, on je odgovorio da bi ga usrećilo kada bi video mamu kako se smeje. A na pitanje – a šta bi mamu usrećilo, odgovorio je –  da mi budemo dobri i da ja naučim slova. (Biljana Mitić, Edukator, Centar za podršku porodici Obrenovac)

Postoje želje koje uvek nosimo sa sobom. Nekada one mogu da budu toliko snažne, da u velikoj meri utiču na nas i na naša ponašanja. Dešava se da kroz život nosimo određene želje i da ih se nikad ne odričemo, iako i sami znamo da je nemoguće da se ostvare.

„Deca imaju različite želje u zavisnosti od okruženja i situacije koja je aktuelna. Te želje nekad mogu da budu realistične, a često i nisu realistične. Nerealne želje su nešto što svakako neće da se ispuni. Tipa, da se vrati neko u porodicu, odnosno da nadoknadi neki gubitak ili da se kupi nešto što je nedostižno, možda čak i nepotrebno. A, deci deluje kao neki dobar alat za nešto što žele da ostvare.“ (Marina Mitrović, Vođa tima Centar za podršku porodici Obrenovac)

Mnoge porodice neće moći ni ove Nove godine da priušte sve što su deca poželela. Ali, kroz zajedničke rituale, igru i zajednički provedeno vreme učiniće svoju decu srećnom i bezbrižnom.

Možda ne mogu da kupe jelku i da okite kuću mnoštvom ukrasa, ali mogu svoj dom da ispune ljubavlju i osmesima. Mogu da naprave od papira neke ukrase ili jelku i da je zakače na zid,da napišu zajedno pismo Deda Mrazu i da, kroz zajedničke aktivnosti i  igru detetu ulepšaju novogodišnje praznike. Deca osete kada njihovi roditelji nemaju. Oni to nikad na glas neće reći, ali taj momenat zajedništva, i zajedničke igre i rada je deci važan i od suštinske je važnosti za srećno odrastanje.. (Jovana Grbić, Saradnica za rad sa porodicama)

Nemamo tajni recept za ostvarenje svih želja. Imamo toplu reč i zagrljaj i onda kada sve deluje nepremostivo i nerešivo. I ono što je najbitnije – imamo jedni druge da pružimo utehu i ljubav i onda kada se želje i nade ne ostvaruju.