Farid uči edukatore u Sigurnom kutku SOS Dečijih sela Srbija

“Čekaj malo!”, pomislila je Ivana Vučković, edukator u Sigurnom kutku za decu u Beogradu. Bila je zapanjena.

“U početku se činilo da moj arapski iznenada postaje odličan”, rekla je prisećajući se dolaska jedne porodice u oktobru. “Onda sam mislila da sam našla reči koje su slične na arapskom i srpskom jeziku”.

Dečak je bio tu – Farid, jedan jedanaestogodišnji Sirijac, zajedno sa svoja dva mlađa siblinga. „On je govorio arapski, ali kako smo pokušavali da razgovaramo sa roditeljima on je došao da nam pomogne jer je znao malo engleskog jezika. Ali njegov engleski takođe nije bio dovoljno dobar, i odjednom je počeo da koristi makedonski jezik“, opisuje Ivana trenutak koji ju je zatekao iznenađenu.

Porodica dečaka putovala je iz Sirije u Evropu preko Grčke i Makedonije; u Makedoniji su morali da ostanu nedelju dana, i neverovatno, Farid je naučio malo makedonskog dok su čekali.

„Rekao nam je da je upoznao divne ljude u Makedoniji. Bio je vrlo otvoren i postavljao pitanja sve vreme. Bio je veoma zainteresovan za sve. Shvatila sam da je u Makedoniji pokazivao različite stvari ljudima, koji su mu govorili kako se one zovu na makedonskom jeziku. Tako je naučio reči, čak je naučio i cele rečenice na makedonskom poput „šta je ovo“, „to su igračke“ “, kaže nam Ivana.

„Bio je veoma srećan kada je otkrio da su srpski i makedonski jezik dosta slični. On me je učio kako se pišu slova i brojevi na arapskom. Igrali smo sudoku i šah“.

Nauči me!

Tri siblinga su ostala u Sigurnom kutku oko tri sata, igrajući se i razgovarajući. Roditelji su napravili pauzu, popili malo čaja i odmorili se. Siguran kutak, otvoren od strane SOS Dečijih sela Srbije, dao je porodici higijenske proizvode i igračke, kao i drugoj od 300 dece i njihovim porodicama, kojima je bila potrebna pomoć u poslednja dva meseca.

Edukatori u Sigurnom kutku su bili zapanjeni kako su se deca izborila u takvoj situaciji. „Oni su putovali nedeljama i hiljadama kilometara, mora da je bio težak put, ali je Farid bio koncentrisan na nove stvari, ono što je mogao da sazna i nauči. Konstantno mi je tražio tražio da ga učim“, kaže Ivana.

„Bio je zainteresovan za jezike, pitao o Beogradu i meni – odakle sam. Čak smo razgovarali o dijalektima jer ja dolazim iz Pirota, malog grada u jugoistočnoj Srbiji, a jezik je sličniji makedonskom nego pravilnom srpskom jeziku. Podsetio me je na moj dom. To je bilo dirljivo iskustvo“, priseća se Ivana.

Izuzetak

Iako je Farid bio kao ’sunđer’ – uzimajući samo pozitivno, fokusirajući se na komunikaciju – to je redak slučaj. „Obično deca koja dolaze u Siguran kutak imaju poteškoće da se opuste“, kaže Ivana .

„Na putu obično nemaju igračke, deca takođe pomažu da se nose torbe i normalno da deca reflektuju stanje uma roditelja. Oni su izgubljeni ako su roditelji izgubljeni, oni dele sve teškoće. Ova deca su uspela da ostanu deca“.

Kada deca imaju priliku da ostanu duže na bezbednom mestu i da se igraju, ona se obično otvore i opuste. „Postoje izuzeci, kao što je Farid, ali i suprotni primeri – sećam se dečaka koji nije mogao da spusti svoj ranac pola sata; on je samo sedeo ovde sa svojim velikim rancem. Što su starija deca, sve je teže, jer su svesni šta se dešava“.

Farid ostaje kao izuzetak za sada, ali Ivana ga pamti kao savršen primer deteta koje je uspelo da ostane dete uprkos teškoćama.

„Naučili smo po nešto jedno od drugog . Od njega sam naučila brojeve na arapskom, i neke fraze poput „kako si“, „ti si veoma dobar“ , „da li želiš da se igraš“ . Veoma korisno za moj rad“, smeje se Ivana .