Piše: Marija Nijemčević Popovski, saradnica za razvoj i implementaciju programa u SOS Dečija sela Srbija
„Čovek kada prihvati situaciju u kojoj se nalazi, tek onda počinje da živi, jer onda postaješ svestan, a kad si svestan možeš ispraviti neke stvari“, izjavila je jedna mlada osoba koja je u procesu vršnjačkog istraživanja o napuštanju alternativnog staranja imala priliku da iskaže svoje mišljenje.
Istraživanje je sprovedeno u sklopu implementacije strategije zagovaranja SOS Dečija sela Srbija, a u cilju osnaživanja dece i mladih da aktivno participiraju, iskažu svoje mišljenje o stvarima koji ih se direktno tiču, kao i da budu kreatori budućih promena na polju unapređenja položaja dece i mladih koji napuštaju alternativno staranje.
Kada smo početkom 2019. godine odlučili da okupimo mlade i krenemo u proces priprema za vršnjačko istraživanje, moram priznati da sam kao koordinatorka istraživanja računala na mnogo izazova sa kojima se možemo suočiti. U skladu sa tim, svaki korak je pažljivo planiran, a najvažnije je bilo da mladi budu uključeni u svaki segment ovog procesa. Ono što je usledilo, samo je potvrdilo da najbolji rezultati dolaze kada motivisani mladi ljudi dobiju priliku da iskažu svoje potencijale.
Istraživanje je imalo za cilj da prikupi podatke o pripremi mladih za samostalan život, njihovim potrebama, težnjama, snagama i brigama. Kao što sam izraz alternativno staranje ukazuje, kada biološka porodica ne može da obezbedi staranje o detetu, potrebno je da se detetu omogući alternativni aranžman koji može biti u proširenoj porodici, odnosno kod srodnika, u hraniteljskoj porodici ili na rezidencijalnom smeštaju. Dakle, alternativno staranje se obezbeđuje detetu onda kada se najmanje jedan roditelj ne stara o njemu ili njoj*. Iako bi trebalo da bude privremenog karaktera, odnosno dok se ne steknu uslovi za povratak deteta u biološku porodicu, u praksi se deca na smeštaju zadržavaju godinama a veoma često i do punoletstva, tj. do završetka redovnog školovanja i osamostaljenja.
Sprovedeno istraživanje je inovativno jer uključuje mlade koji su u sistemu alternativnog staranja (u domu ili hraniteljskoj porodici) i mlade koji su ovaj životni aranžman napustili, kao intervjuere i ispitanike. Ovakav pristup obezbedio je ispitanicima da preko puta sebe nemaju profesionalce koji ih ispituju o njihovim životnim pričama, izazovima, teškoćama, snagama, već svoje vršnjake/inje koji imaju snažan potencijal da autentično razumeju njihovo iskustvo, budući da su i sami prolazili kroz slične situacije. Sa druge strane, vršnjački istraživači/ce imali su zadatak da saslušaju i zabeleže odgovore koje su dobijali, ali da u tom procesu zadrže svoju neutralnu ulogu, budući da je njihov cilj da prikupe što kvalitetnije podatke.
Da bi mogli adekvatno da sprovedu svoju ulogu, vršnjački istraživači/ce su morali da budu dobro obučeni, što je značilo razvijanje veština aktivnog slušanja, postavljanja pitanja, upravljanja izazovnim situacijama, kao i osetljivim informacijama. Ono što je bilo presudno za uspešnost ovog procesa jeste motivacija mladih istraživača za učešće u istraživanju, odnosno njihova aktivna participacija i želja da svojim delovanjem postignu određene pozitivne promene. Ostvarivanje prava na participaciju je veoma važno za decu i mlade bez roditeljskog staranja, jer oni imaju pravo da budu pitani i saslušani o svim aspektima koji utiču na njihove živote. Upravo to je bila ideja vodilja vršnjačkih istraživača/ica – želeli su da daju priliku svojim vršnjacima/kinjama da iskažu svoje mišljenje o onome što se direktno odnosi na njihov život, svesni da aktivno učešće doprinosi samopoštovanju, unapređuje samopouzdanje i razvija autonomiju.
Sa osećajem spremnosti i snažnom motivacijom, mladi su u roku od dva letnja meseca uspeli da ispitaju 60 mladih koji odrastaju u sistemu alternativnog staranja i onih koji su staranje napustili. Ni istraživači/ce ni ispitanici/ce nijednom nisu zakasnili na zakazani intervju, svaki upitnik je bio do detalja popunjen onako kako su ispitanici/e odgovarali, istraživači/ce su zapisivali svoje impresije i tražili podršku kada im je bilo potrebno, odnosno kada su ih dobijene informacije vraćale na nešto iz ličnog života što im je bilo izazovno. Interesovali su se za dalje korake i sa nestrpljenjem čekali da nalaze predstave donosiocima odluka i da pokušaju da utiču da se negativne prakse promene i da mladi konačno dobiju adekvatnu podršku u procesu pripreme za samostalan život.
Ispitivanje vršnjaka podrazumevalo je ravnopravan odnos između dve mlade osobe koje se međusobno ne poznaju, ali koje znaju da imaju slična životna iskustva. To je doprinelo povezivanju, uspostavljanju odnosa i lakšem otvaranju. Mladi koji su bili intervjuisani ukazivali su da su lakše delili informacije, nisu imali osećaj nelagode ili straha od sledećeg pitanja, imali su slobodu da kažu šta misle i osećali su da ih osoba preko puta razume. Istraživači su navodili da im je proces važan jer žele da učine nešto više za mlade koji se pripremaju da napuste alternativno staranje budući da imaju lično iskustvo teškoće u snalaženju nakon napuštanja domova ili hraniteljskih porodica, kao i da žele da budu deo tima koji će nastojati da poboljša položaj mladih koji napuštaju alternativno staranje.
Ovo istraživanje dalo je mnogo važnih nalaza. Sumirani rezultati pokazuju da se mladi suočavaju sa strahom i neizvesnošću, da se plaše samoće, marginalizacije i isključivanja, neretko se osećaju ostavljenim i nespremnim za samostalan život. Upitani kakvi bi im vidovi podrške bili potrebni, posebno su izdvojili savetodavnu, psihološku i finansijsku pomoć, profesionalne obuke, zatim pomoć u obezbeđivanju stambenog prostora, traženju posla i sticanju veština za obavljanje kućnih poslova, kuvanja i raspolaganja novcem. Pored toga, istakli su da bi im od velike pomoći bilo kada bi tokom perioda koje provedu na alternativnom staranju dobijali relevantne informacije o tome šta mogu da očekuju i koja prava im pripadaju nakon napuštanja staranja, kao i da posebna pažnja bude posvećena razvijanju njihovih veština za samostalan život, kako bi za njega bili spremniji.
U procesu osamostaljivanja mladima bez roditeljskog staranja veoma je važno i da ih zajednica vidi onakvim kakvi jesu, kroz prizmu njihovih potencijala i snaga, a ne kroz prizmu njihove prošlosti i negativnih životnih iskustava. Nije im potrebno sažaljenje niti divljenje već podrška koja bi im omogućila da u samostalni život zakorače što spremniji i sigurniji. Sprovedeno istraživanje ukazalo je i na potrebu da se unaprede i neposredne prakse u radu sa mladima, i obezbedi razvoj dodatnih usluga i servisa koji bi bili od pomoći u procesu pripreme, ali i nakon izlaska iz sistema alternativnog staranja.
Ovakvi nalazi dobijeni su vršnjačkim pristupom istraživanju, na osnovu ravnopravnosti, otvorenosti ispitanika da svoju životnu priču podele sa nekim ko je imao slično iskustvo i sa druge strane, veštinama intervjuera da zadrže neutralost i onda kada su imali potrebu da osobi preko puta sebe kažu „život baš nije fer“, „bićeš bolje“ ili „i ja sam isto prošao i nije bilo lako“. Da je proces napuštanja staranja izazovan i da podrazumeva brojne lične borbe ukazuju i sledeće poruke mladih ispitanika koji su napustili dom ili hraniteljsku porodicu onim mladima koji su još uvek na staranju:
„Grizi prilike koje ti se daju, bori se svom svojom snagom, ne odustaj nikad.“
„Dok si u zaštiti osećaš se ušuškano, treba vremena da se pripremiš za izlazak, što zbog posla, smeštaja, psihičke pripreme.“
*Smernice UN o alternativnom staranju, 2009.
Tekst „Vršnjačko istraživanje o napuštanju alternativnog staranja” izvorno je objavljen na Blogu o socijalnom uključivanju. Ostale blogove Marije Nijemčević Popovski možete pročitati ovde.
