Autorka: Dejana Savić, psiholog, savetnica za mlade koji su odrastali bez roditeljskog staranja, uzrasta od 16 do 30 godina, kojima pomaže Fondacija SOS Dečija sela Srbja, kroz program ’’Jaki mladi’’.
Stres
Stres
Stres
STRES
Odomaćila se ova reč u našim privatnim i poslovnim životima i uzročnik je mnogo čega, o čemu će biti reči kasnije u tekstu. Za sada je dovoljno reći da stres, posebno dugotrajno ugrožava fizičko i mentalno zdravlje pojednica, utiče na njegove/njene socijalne kontakte, sposobnost da radi i uživa u životu.
Kako sačuvati mentalno zdravlje u doba svetskih kriza? Izbacite stres iz sebe, sačuvajte mir i samopouzdanje, vrednujte sebe, vežbajte… Svuda odjednom saveti o tome kako se osloboditi stresa. Kao da ga pre nije bilo. Sindrom sagorevanja u profesionalnom i ličnom životu! Stres uzrok mnogih psihosomatskih oboljenja! Veliki broj ljudi svakodnevno izložen stresu! Kako stres utiče na naše fizičko i mentalno zdravlje! Na donošenje odluka! Na samopoštovanje! Na odnose sa drugima! Na radni učinak! Na bolesti koje već imamo…
Podseća na naslove iz novina, sa TV-a i elekronskih medija, zar ne? To i jesu naslovi. Bili su, sada su i biće i u budućnosti… Deo su naše svakodnevnice.
Moji mladi nisu bili informisani, ali oni dobro znaju, jer izgleda da oduvek, zaista žive u vremenu socijalne a ne fizičke distance. Čitav njihov život je sam po sebi stres.
Ostanak bez bližnjih, bez podrške, posla, prekid partnerskih i prijateljskih kontakata, mutna vizija budućnosti. Za većinu već poznata negativna osećanja koja se pojačavaju.
Stres je uvek individualna stvar. I snaga i otpornost i znanje i veštine, kao i strahovi, uznemirenost, panika… Definišu ga: optimizam i pesimizam. Lična aktivnost. Nošenje sa izazovima, gledajući direktno opasnosti u oči. Pojačava ga malo znanja o neprijatelju, malo sredstava za odbranu od neprijatelja.
Ali, moji mladi opstaju i žive i bore se grčevito u vremenu dosadašnjeg:
Planetarnog stresa…
Pandemijskog stresa u planetarnom stresu…
Izolacionog stresa u pandemijskom stresu u planetarnom stresu…
Moji mladi (svako sa svojom traumom i teškim iskustvima) u izolacionom stresu u pandemijskom stresu u planetarnom stresu…
Ja sa mojim mladima u izolacionom stresu u pandemijskom stresu u planetarnom stresu u društvu sa traumama i teškim iskustvima.
Ja u izolacionom stresu u pandemijskom stresu u planetarnom stresu u pokušaju da osmislim način da pomažući drugima, pomognem i sebi…
Pokušavam da objasnim, podržim, budem oslonac, posavetujem, budem tu kada neko plače, ili se boji, čak i ako samo ćutim preko telefona.
Ja. Duboko svesna da moji mladi moraju da se izbore sa nevoljama i teškoćama i da u tome neće uspeti, ukoliko im neko ne pomogne. Zbog toga se i trudim, sputana i bez mnogo izbora, jer stres je naša normalna, fiziološka, telesna, fizička, psihička i emocionalna reakcija na (najčešće negativne, ali i značajne pozitivne) promene u našem okruženju, bilo da se radi o očekivanim ili neočekivanim zbivanjima.
I naše sopstvene misli i osećanja ponekad mogu da budu izvor stresa. Iako su pokazatelji da je neko u povišenom stanju stresa, mahom isti, njegov doživljaj je duboko ličan kao i pojedinačne reakcije svih nas.
I danas se nisu promenile tehnike i saveti kako da sprečimo, ili ublažimo posledice svakodnevnog životnog i poslovnog stresa kojem smo izloženi.
Osnovno o simptomima i načinima borbe sa stresom se već dugo zna… Tegobe i tehnike kojim se protiv njih borimo, nisu se mnogo menjale, od kada je ’’stres ušao u nauku’’.
Potrebno je prilagoditi se.
Stres je u stvari osmislila priroda, kako bismo bili u stanju da odgovorimo životnim izazovima, kako bismo bili budni i spremni da izbegnemo opasnost, motivisani da se menjamo da bismo prebrodili krize i na kraju bolje živeli.
Ali ako stresne situacije traju predugo, kontinuirano, bez mogućnosti da se regenerišemo i oporavimo, ostajemo premoreni, sve više se iscrpljujemo i naš ‘’unutrašnji pritisak raste’’ – u stalnoj situaciji da bežimo, ili se borimo sa izazivačima stresa.
Postoji granica koju svako od nas može da podnese. Kad se ona pređe, nestaje naša uravnoteženost i zadovoljstvo, a sve češće osećamo glavobolje, loše spavamo, ružno sanjamo, imamo stomačne probleme, problem u seksualnim i drugim odnosima, bolove u grudima, problem sa disanjem.
Povećava se naša nesigurnost.
Raste stalna uznemirenost i strah, beznađe, panika, osećaj bespomoćnosti, ‘’nedoraslosti’’ situaciji. Stradaju srce, pluća, jetra. Pogoršavaju se neke druge bolesti od kojih bolujemo, naročito ako je to tuga koja nas prati od rođenja, od odvajanja od roditelja koji nisu brinuli o nama, od prepuštenosti samom sebi i napuštanja u momentu kada smo najosetljiviji – kada se osamostaljujemo, prvi put zapošljavamo, pokušavamo da oformimo svoje porodice.
Osećamo neodoljivu potrebu da pobegnemo od realnosti i često se prepuštamo veštačkim zadovoljstvima i postajemo zavisnici od lekova, droga, alkohola, svega onog što je već na neki način uništilo živote roditeljima mojih mladih. Mojih mladih koji osećaju mnogo jače nego drugi: nezadovoljstvo, isključenost iz sopstvenih i tuđih života, neuobičajene bolove različitog intenziteta, drhtanje, anksioznost, glavobolje, ukočenost vilica , konstantnu glad, nemogućnost da dišu, stalnu napetost u mišićima, probleme sa spavanjem i noćnim morama koje ih uvek iznova vraćaju na najteže trenutke, nesvesticu i tahikardiju, iscrpljenost, depresivnost i osećanje da se predaju…
Moji mladi koji su u stanju i da povrede sebe.
Ne, nisu bili informisani i naučili da se od stresa može čuvati, ili da se on može umanjiti.
Kroz pozitivan pogled u budućnost, asertivnost, izražavanje emocija, tehnike relaksacije, zdravu ishranu, druženje sa ljudima od poverenja i koje volimo, struktuiranje vremena, prihvatanje da neke stvari ne mogu da promene i kontrolišu, kroz bavljenje onim što vole i što ih umiruje.
Moji mladi ne veruju ni u sebe, ni u druge. Stide se da traže pomoć.
A onda…
Kažu da je svaka kriza, istovremeno i šansa da iz nje izađemo, jači, bolji, odgovorniji, samosvesniji, uspešniji…
Dodajem: pažljiviji prema drugima, posebno onima koji su osetljivi, nežni i nesigurni, sa više ljubavi za bližnje, za udaljene, za mora i okeane, za šume i vazduh koji dišemo, za planetu.
Za život.
