Ugrožena deca i porodice, nevidljivi heroji

Maja je sedmogodišnja devojčica, učenica prvog razreda, veselo, bistro dete, radoznalo i željno novih znanja. Voli da uči, da crta, da se druži, da pravi ukrase, nakit i da peva. Tako provodi vreme, unoseći svojom radošću i ljubavlju prema životu, smeh i vedrinu u svoje okruženje. Prilikom rođenja dijagnostikovana joj je spina bifida i više puta je operisana. Ima još složenih zdravstvenih problema, česte urinarne infekcije, problem sa bubrezima, ugrađenu cevčicu za likvor… Često je u bolnici. Kada nije u bolnici, tata je svakodnevno vozi biciklom u školu, gde ostaje sa njom tokom nastave. Njena najdraža igračka je plišanka Lola. Kada učimo i pišemo domaće zadatke, Lola voli da dremne u Majinom krilu. Živi sa roditeljima i mlađim bratom u romskom naselju, u kući koja ima jednu prostoriju i kupatilo.  Roditelji su nezaposleni, porodica se izdržava od socijalnih primanja, dok tata dopunjava kućni budžet sakupljanjem i preprodajom sekundarnih sirovina.

Roditelji žele da Maja bude obrazovana. Smatraju da će školovanjem moći da stvori sebi bolju budućnost i da će obrazovanje da joj pruži samostalnost. Zbog toga ulažu veliki trud i napore. Snagu da se bore sa teškoćama zbog Majinog zdravstvenog stanja pronalaze i u veri.

Iako je druželjubiva i komunikativna devojčica, zbog invaliditeta je često diskriminisana. Ima samo jednu blisku drugaricu Tanju, dok druga deca i u školi i van škole zaziru od Maje. Uživa u ulepšavanju zajedno sa majkom, voli lepotu, igra se drangulijicama za doterivanje, šminkom, nakitom koji sama pravi za sebe i mamu, garderobom, tijarama, šnalicama… U našim radionicama izrade nakita, naučila je kako da sama napravi nakit, a prvo što je napravila bila je narukvica za majku.

Na samom početku, kada su se Maja i roditelji priključili našem programu Jačanje porodica, Majino samostalno kretanje je bilo ograničeno. Bila su joj neophodna invalidska kolica, kako bi mogla samostalno da se kreće i sama obavlja stvari koje ranije nije mogla: umivanje, izlazak u dvorište, uzimanje hrane, igranje… U početku, porodica je, iz straha i nedovoljno jasnih predstava o prednostima korišćenja kolica, kao i zbog predrasuda, bila u otporu prema korišćenju kolica. Uz podršku saradnika, kroz rad sa roditeljima, kroz proces obrazovanja, usvajanja novih pogleda i sticanja novih roditeljskih veština, roditelji su sagledali prednosti i mogućnosti za Maju i celu porodicu u pogledu rasta njenog samopouzdanja i osamostaljivanja. Kada su im na kraju procesa SOS Dečija sela donirala kolica, čije je korišćenje Maja vrlo brzo savladala, kazali su da su dobili najlepši poklon u njihovim životima – Majino novo samopouzdanje i elan da se bori za sebe i svoju budućnost.

Sa porodicom smo u redovnom kontaktu, koji je zbog vanrednog stanja ograničen na telefonski.  Sada Maja prati nastavu sa televizije, dok su naše saradnice istovremeno i u komunikaciji i sa učiteljem, koji joj šalje zadatke i pruža pomoć da ih uspešnije rešava. Saradnice pomažu Maji da održi motivaciju, a njenim roditeljima psihološku podršku kako bi joj bili stabilan oslonac i sada i u budućnosti.

Majina porodica teško opstaje u vremenu vanrednog stanja i pandemije. Majine potrebe i potrebe njenog mlađeg brata se moraju zadovoljiti, za šta su ionako male mogućnosti još više smanjene – otac nije u mogućnosti da sakuplja sekundarne sirovine kako bi ostvario dodatna sredstva. SOS Dečija sela su obezbedila paket pomoći, u vidu hrane, higijene i pelena.

Zajedno sa njima i svim ostalim našim porodicama proživljavamo svaki trenutak i prolazimo kroz krizu, borimo se da pronađemo načine za potrebnu podršku. Nadamo se da ćemo, primenjujući iskustvo u svetlu novih okolnosti, imati uspeha u borbi za naše porodice.

Želimo da Maja i sva deca, naši nevidljivi heroji, odrastu u ljude koji će ostvariti sve o čemu su sanjali kao deca, da sve svoje teškoće i slabosti pretvore u supermoći i postanu samostalni, stabilni i srećni odrasli.