U “Putokazu sam našla toplinu, razumevanje i podršku”

Aleksandra je učenica osmog razreda. Nakon očeve smrti ona živi sa majkom Oljom, koja ima značajne zdravstvene probleme, zbog čega je starateljstvo nad Aleksandrom preuzeo njihov porodični prijatelj Dejan. Kada je otac umro, Aleksandra je to doživela kao veliko napuštanje nje kao devojčice, kojoj tek treba otac i muškarac koji će je voditi kroz život. To je rezultiralo velikom tugom, koja je dovela najpre do njenog povlačenja u sebe, popuštanja u učenju i školi, kao i ljutnje i besa prema okolini. U početku, devojčica nije uspostavila dobar odnos sa Dejanom. Doživljavala ga je kao nekog ko je protiv njene volje želeo da zauzme mesto njenog oca. Često je ulazila u svađe i konflikte, nije poštovala postavljena pravila i nastojala je da ruši granice.

Porodicu je u Centar „Putokaz“ uputio Centar za socijalni rad. Aleksandra je vrlo brzo prepoznala značaj podrške koju može dobiti. Prihvatila je pomoć i krenula na svoj put oporavka i vraćanja životne ravnoteže. Saradnici u Centru „Putokaz“ su prepoznali da je devojčica u procesu tugovanja i da se sa tom tugom ne bori na pravi način. Kroz razgovor i uviđanje procesa tugovanja, Aleksandra je postepeno počela da prepoznaje i prihvata svoja osećanja. Dejana više nije videla kao nekog ko želi da preuzme ulogu njenog oca, već kao prijatelja čiji je zadatak da je usmerava kroz život, da joj pomogne da razvije veštine potrebne za samostalan život i brigu o sebi, da joj pruži podršku u školovanju i izboru budućeg zanimanja. Sada, ona počinje da prepoznaje značaj i odgovornost koju Dejan ima prema njoj. Sa druge strane, savetodavni rad sa starateljem je iznedrio promenu raspoloženja i Dejana prema Aleksandri, što je dovelo do jačanja emotivne bliskosti i topline među njima, bolje komunikacije i međusobnog poštovanja. Druženje sa ostalim mladima u Centru „Putokaz“ uticalo je na Aleksandrino viđenje sebe i njeno samovrednovanje. Kroz interakciju sa drugima naučila je da bude strpljiva u komunikaciji i da uvažava tuđe mišljenje, stavove i gledište. Takođe, ostvarila je nova drugarstva i proširila krug prijatelja. Uz pomoć edukatora Centra, devojčica je uspešno pripremila prijemni ispit za srednju školu, otkrila šta je to što je interesuje i čime bi volela u budućnosti da se bavi kako bi napravila pravi izbor škole.

Aleksandra je ovako videla i doživela podršku i toplinu koju je dobila od saradnika Centra „Putokaz“: „Puno mi znači podrška koju ovde dobijam. Prolazila sam kroz težak period posle smrti oca i nisam imala sa kim da razgovaram. Svi su se trudili da mi obezbede staratelja i da se obave ostale pravne obaveze, a niko nije mislio na moju tugu, dok je u „Putokazu“ sve potpuno drugačije. Saradnica je prva osoba koja mi je prišla na pravi način i osećala sam slobodu i otvorenost za razgovor. Pomogla mi je da naučim da slušam, jer sam se ranije često ljutila i prekidala komunikaciju. Sada mogu da slušam, jer ću tako i ja biti saslušana. Postala sam strpljivija i tolerantnija, sada neke stvari mogu i da „otrpim“. Takođe, puno mi je značilo i učešće na radionicama. Naučila sam da budem složna sa drugom decom. Mnogo mi je značila i priprema za prijemni ispit. Edukator me je „naterao“ da učim istoriju, koju baš i ne volim, i ostvarila sam maksimalan broj bodova na prijemnom. U „Putokazu“ sam našla toplinu, razumevanje i podršku, ali mi je i dao vetar u leđa da se i dalje razvijam.“

Sada Aleksandra prepoznaje svoje emotivne potrebe i nastoji da ih zadovolji. Takođe, prepoznaje svoje unutrašnje konflikte, kao i konflikte koji se javljaju u odnosima sa drugima i nastoji da ih razreši. Uz dalju podršku Centra „Putokaz“ sigurno korača u budućnost, ojačana i spremna da se nosi sa izazovima života.