SOCIJALNI RADNIK – PROFESIJA S DUŠOM
U susret Međunarodnom danu socijalnih radnika, koji se u svetu obeležava svakog 15. marta, sa koleginicom Ljiljanom Đajić, socijalnom radnicom i edukatorkom našeg Centra za podršku porodici u Zemunu razgovarali smo o njenom izboru profesije. Kako Ljilja vidi svoje zanimanje saznajte iz teksta koji sledi.
Moje interesovanje za socijalni rad krenulo je od potrebe da budem uključena, korisna, da razumem i odgovorim na probleme ljudi oko mene. Međutim, samo poimanje socijalnog rada, od perioda studiranja pa do danas, u meni se više puta transformisalo. Bilo je uspona i padova, sumnji i razočarenja. Da li sam dovoljno dorasla zadatku? Da li sam odabrala pravi pristup u rešavanju nekog problema? Imam li dovoljno znanja? Da li je socijalni rad dominantno usmeren na procedure i samim tim rigidan i limitirajući? Međutim, kada pronađete vašu nišu, mesto na kom možete da ispoljite svoju kreativnost u radu, empatiju i vrednosti, te dileme prestaju da postoje. To je bio moj slučaj.
Za mene socijalni rad je široko polje aktivizma, spajanja ljudi, ideja, energija. Praksa socijalnog rada je praksa prihvatanja i afirmacije onog najboljeg u svakoj osobi. Pored etike, profesionalnog integriteta i posedovanja formalnih veština koje se tiču poznavanja zakonodavnih procedura, najbitnija je svest da je rad sa ljudima i za ljude konstantno samoprevazilaženje, učenje i podrška.
Posebno je važna podrška koleginica i kolega. To je nešto što u mnogome određuje zadovoljstvo poslom i sopstvenim postignućem. Moj radni kolektiv, bilo da sam angažovana kao deo mobilnih, terenskih timova, u izbegličkom kampu, neformalnom naselju ili kancelariji, sačinjavale su (i još uvek čine) jake, otvorene i podržavajuće osobe. Upravo njihova vera u moje mogućnosti i shvatanje socijalnog rada kao kreativne delatnosti, motivisale su me da se afirmišem na više načina i spojim svoju ljubav prema različitim umetničkim formama sa aktivnostima koje se tiču profesionalne podrške ljudima: zajednički mural izbegličke dece i dece iz lokalne sredine kao akcija povezivanja i promocije različitosti, set radionica pokreta i plesa kao svojevrsna psiho-socijalna podrška za žene sa iskustvom traume izbeglištva, bezbroj zajedničkih ideja, aktivnosti sa decom i mladima kroz koje smo razvili odnos poverenja, razrešili neke dileme, prepoznali snage i talente.
Ovo su samo neki od primera iz moje prakse koji govore u prilog tome da je socijalni rad otvoren za razne pristupe, samim tim i nagrađujući, ne samo za ljude kojima se pruža podrška, već i za nas koji tu podršku nudimo.
Ljiljana Đajić
Socijalni radnik / Edukator u Centru za podršku porodici Zemun
