Naša priča: Jabuka za sećanje

Katarina Mitrović je psihološkinja u Mobilnom timu SOS Dečijih sela Srbija, čiji su dani ispunjeni radom sa izbeglicama, koje su iscrpljene i spremne da odustanu.

‘Savetovanje je nešto što radimo na dnevnoj bazi”, kaže Katarina. Mobilni timovi su u konstantnom pokretu, pružajući materijalnu pomoć i psiho-socijalnu podršku izbeglicama koje u beogradskim parkovima i na granici Srbije i Mađarske.

“Morate slušati ljude i pronaći njihove snage. Za ovu ženu, izvor snage je, na primer, njena beba”, govori Katarina o poslednjem razgovoru koji je vodila, u cilju pružanja podrške. “Ona je potpuno iscrpljena, i mentalno i fizički. Objasnila sam joj da mi radimo sa porodicama koje imaju različite problem, čak i one prilično ozbiljne, kao što je gubitak deteta.”

“Rekla sam joj da je najvažnije da je njeno dete živo i zdravo. Svaka majka to zna, samo ju je trebalo podsetiti. Ljudima su neophodni prva pomoć psihološko savetovanje, makar i kratko. To je ono što im treba svakoga dana”.

Sigurna mesta za decu

Različite faze

Katarina radi za SOS Dečija sela Srbija od prošlog decembra, kada je započela sa radom u Sigurnom mestu za decu u Adaševcima. Uočila je različite faze izbegličke krize i različite potrebe ljudi.

“U početku, kada je Balkanska ruta bila otvorena, ljudima je bilo lakše. Bilo je nekoliko teških situacija, ali većina se osećala dobro, znali su da će stići do svoje destinacije”, objašnjava ona.

Kada je Balkanska ruta zatvorena, oko 600 ljudi našlo se u Šidu, a oko 500 u Adaševcima, blizu Hrvatske granice. Tada je postalo mnogo teže. “Neizvesnost je bila najprisutniji osećaj, ali oni su bili izuzetno strpljivi. Gajim izuzetno poštovanje za te ljude, mislim da su oni snažniji nego što ćemo mi ikada biti. Niko od njih nije napustio svoju zemlju zbog bolje poslovne ponude, oni su bežali da bi sačuvali svoje živote”.

 

sigurna mesta za decu
Uraditi nešto dobro za druge

Kao primer je navela Jazide, sa kojima se posebno povezala tokom svog rada u Adaševcima. Izvestioci UN izneli su podatke prema kojima su pripadnici Islamske države pokušali da izvrše genocid nad Jazidima u Siriji i Iraku, sprovodeći ubistva, silovanja i torturu.

“Zavolela sam Jazide i svoj rad sa tinejdžerima. Znala sam imena preko 100 dece i njihovih majki. Osećala sam da radim nešto dobro. Oni su sada u Nemačkoj, u kontaktu smo putem Fejsbuka, pitali su me da otvorim nalog, kako bi mogli da mi pišu, iako jako malo znaju engleski jezik.”

Jedan od dečaka sa kojima se zbližila je Seruan, trinaestogodišnjak, koji je putovao sa svoja tri rođaka i roditeljima i čiji je otac bio u jako lošem psihičkom stanju.

“Otac je bio kurdski borac i patio je od post – traumatskog sindroma, tako da je dečak preuzeo njegovu ulogu glave porodice”, priseća se Katarina. “Bio je preozbiljan za dečaka svojih godina, nikada se nije smejao. Kada smo se prvi put sreli pitala sam ga šta želi da postane kad poraste i rekao mi je APO, što je kurdska teroristička organizacija. Na početku sam rekla u redu, ali poslee nekog vremena objasnila sam mu da je to lose i pitala šta želi da bude – doktor ili učitelj, na šta je on odgovorio – inženjer.”

izbeglicka kriza

Jabuka za sećanje

“Dan kada je napustio kamp, dva meseca kasnije, bio je najteži dan za mene. Toga dana svi smo plakali. Seruan se nasmešio prvi, zbog toga što su dečaci drugačiji, naročito tinejdžeri. Međutim, kada su om i njegov brat počeli istovremeno da plaču, bio je to pravi vodopad.”

“Trebalo nam je dva sata da se pozdravimo. Kada sam ga otpratila do kapije, najlepši trenutak za mene bio je, kada mi je na svom lošem engleskom rekao Ja neću biti APO. Biću inženjer”.

“Još uvek imam jabuku koju mi je Seruan dao tog dana. Ne mogu da se odvojim od te jabuke. Smanjila se, ali čudesno je kako je i dalje u životu. Neću je baciti”, kaže Katarina.