„ISTERALI SMO IZ DVORIŠTA VODU, DA JOŠ ISTERAMO IZ SEBE TUGU“

Bane je devetogodišnji dečak. Živi u malom obrenovačkom naselju sa svojom porodicom : mamom, tatom, bratom, bakom i dekom. Ide u treći razred, odličan je đak. Dok razgovaramo, stičem utisak da je preda mnom starije dete, zrelije i ozbiljnije za godine koje nosi. Spremajući se za školu, usput sa mnom deli svoje đačke muke: „Ovaj ranac je nekada tako težak.. ali nema veze, važno je da sam najzad u svojoj kući i da mi je škola blizu, pa za čas dođem do nje“. Oko nas skakuće njegov mlađi brat, petogodišnjak koji bi da što pre bude tako veliki i snažan kao njegov bata, da i on dobije svoj ranac i da ga svuda sa sobom nosi.
Banetova porodica jedna je od onih koje su postradale u majskim poplavama. Nakon evakuacije, kao i mnogi ljudi širom Srbije sa područja zahvaćenim poplavama, mesecima su živeli u kolektivnim centrima. Banetov deka Mića, penzioner sa invaliditetom, priseća se puta koji je njegova porodica prevalila kako bi uspela da se vrati u svoj dom : „Voda je narasla četiri i po metara! Mesec-dva pred poplavu, i sin i ja zadužili smo se kako bismo opremili kuhinju i kupili još neke neophodne stvari..dugovi su i dalje tu, a stvari nema. Sada smo tu, ali ranije.. Najpre smo 21 dan bili smešteni u jednom hotelu i Batajnici. I dan danas sam zahvalan čoveku koji nas je pustio da za prvo vreme tu budemo, dok shvatimo šta nam se zapravo desilo. Snajka je tada bila trudna, ulazila je u sedmi mesec.. od sresa zbog poplave, kako su lekari rekli – izgubila je dete. Još uvek ima posledice zbog toga, bolesna je.. Skoro svaki dan provodi u bolnici. Zakazali su joj operaciju, ali se ona jako boji. Treba joj da je neko ohrabri, da popriča sa nekim. Lakše bude kad čovek istera tugu. A drugo – kako bude, kako moramo, kao i svi.“

2

Na pitanje kako sada provode dane, nastavlja : „Važno je da smo se vratili ; ipak, brinem za decu, čim padne kiša, apetit im nestane, prestravljeni su i odmah promene ponašanje, uzmenirena su i dalje. Znate, ovo nama nije prva poplava koju smo preživeli. Osamdeset prve, voda je bila jedan metar. Ja sam preživeo dva infarkta i moždani udar, i izguraću i ovo, ali deca.. Sin jedino radi, privremeno. Snajka.. treba im podrška.“
Razgovor prekida žagor dece u dvorištu. Bane i njegov brat uživaju u sunčanom popodnevu, jednom od retkih u ovo doba godine. Primećujem kako sunce sa lakoćom nameće osmeh na samo trenutak ranije preozbiljan Banetov izraz lica.

4

Vraćamo se u sobu. „Znate, ovo što čujem od vas, mnogo će nam značiti. I ova drva što ste nam udelili..mnogo, mnogo vam hvala! I taj vaš kutak za decu, i to za nas, odrasle. Do sada nikada nismo imali nekoga ko se bavi nama, roditeljima. Ide zimski raspust, dobro je i da deca mogu ponekad da vam svrate. Dobro je da postoji neko kome možemo da se obratimo i mi, odrasli, i da znamo da ste tu kada zatreba, a treba. Ipak je ovo ostavilo velike posledice po sve nas.“
Duboki uzdah deka Miće prekida ponovni smeh unuka, i on za tili čas – jer oni su njegovo sunce, vraća volju i obnavlja želju za borbom, za obnavljanje sopstvenog života.

5