Dobrobit dece u riziku

“Naša loša sreća ponovo uzvraća udarac”, kaže Miljana, udovica, majka dvoje dece iz Niša. “Ne mogu da zamislim svoj život bez podrške SOS Dečijih sela”, dodaje ona.

Prvi program SOS Dečijih sela Srbija za pomoć ugroženoj deci i porodicama je u opasnosti od zatvaranja. Hiljade dece i porodica u Nišu plaše se šta bi moglo da se desi ukoliko “Putokaz” ne nastavi sa radom.


Putokaz ka boljem životu

Program jačanja porodica u Nišu pokrenut je krajem 2013. godine, kao  zajednički projekat SOS Dečijih sela Srbija i SOS Dečijih sela Bugarska, uz finansijsku podršku Evropske Unije i SOS Dečijih sela Holandija.

“Pomogli smo oko 2000 dece, 800 roditelja i više od 60 profesionalaca koji rade u sistemu socijalne zaštite”, kaže Ana Anačkov, menadžerka Programa jačanja porodica u Nišu. “Kroz radionice i treninge učili smo decu i roditelje kako da poboljšaju svoje socijalne i komunikacijske veštine, radili na jačanju roditeljskih kapaciteta, dok su stručnjaci osnaženi kroz relevantne treninge u svojim oblastima.”

Paralelno, Ana i tri saradnice rade na identifikovanju porodica u riziku od izdvajanja dece, pomažu im da osnaže svoje kapacitete za brigu o deci i tako spreče izdvajanje dece iz porodice i omoguće da deca imaju bolji život i bolju budućnost.

Serbia_FSP Ni+í_Katerina Ilievska_281

Nesreća dolazi kao kiša

Miljanina porodica je godinu dana uključena u Program jačanja porodica.

Pre toga, porodica je vodila skroman, ali miran život u malom selu nadomak Niša. Miljana je živela sa mužem i dve ćerke. Izborili su se sa alkoholizmom muža, koji je, nakon učešća u ratu na prostoru bivše SFRJ patio od post-traumatskog stresnog sindroma.

U zimu 2016. skromni porodični dom je izgoreo do temelja, zbog loših električnih instalacija, ali porodica nije imala pravo na odštetu, jer nisu bili vlasnici stana.

Ubrzo nakon toga Miljana je morala da ide na operaciju uklanjanja žučne kese, posle čega je njen muž preminuo.

“Odbio je bilo kakvo lečenje. Bukvalno se opijao do smrti”, objašnjava Miljana posledice treume svog muža, nakon čije smrti je ostala da sama odgaja dve ćerke tinejdžerskog uzrasta. Vrlo brzo, zadesila ju je još jedna nesreća – Sanja, njena starija ćerka doživela je nervni slom, prouzrokovan dugogodišnjim stresom i životom u neadekvatnim uslovima.

 

Svetlo na kraju tunela

“Bila sam prepuštena sama sebi, bez ičije pomoći, dok SOS Dečija sela nisu postala deo mog života. Ana i Ankica (zaposlene u Centru “Putokaz) postale su moj oslonac. Možda zvuči čudno, ali najviše mi je značilo što mogu da pričam sa nekim. To mi je dalo snagu da budem snažna majka, kakvu su moja deca trebala”, dodaje Miljana.

Sanjin psihijatar u bolnici odlučio je da joj umesto terapije lekovima preporuči savetovanje, tako da je devojka više od godinu dana viđala psihologa iz SOS Dečijih sela, što joj je pomoglo da očuva duševno zdravlje,fokusira se na obrazovanje i uspešno završi drugu godinu srednje turističke škole.

Jelena, mlađa sestra, ima 14 godina i upisala je istu srednju školu kao sestra.

Obe devojke pokazuju izuzetnu zrelost za svoje godine i ne štede napore da pomognu svojoj majci.

“Idemo sa mamom da beremo voće od moje osme godine”, kaže Jelena. “Tokom leta obično ustajemo u 4, da bismo u 5 bile spremne za branje. Obično su to kajsije, šljive i maline. Šiljive su najteže, jer je potrebno tresti stablo. Maline su najlakše, ali ove godine je situacija sa njima jako loša zbog suše. Juče smo nas tri išle da skupljamo maline i za ceo dan bilo je samo 2 kilograma.” Porodična zarada za ceo dan bila je 5 evra.

Miljana živi sa ćerkama u iznajmljenom jednosobnom stanu u Nišu. Novac koji zarade od dnevnica i penzija koju su devojke nasledile od oca pokrivaju troškove za kiriju i račune, dok za hranu, odeću i školovanje ne ostaje gotovo ništa.

Serbia_FSP Ni+í_Katerina Ilievska_291

“Bez SOS Dečijih sela  bili bismo u smo u stalnom problemu kako da se prehranimo”, ističe ona. SOS Dečija sela Srbija, kroz Centar “Putokaz”, pomažu ovu porodicu paketima hrane, polovne odeće i školskog pribora.

“Lepo je kada si deo grupe, kada vidiš da nisi sam”, dodaje Sanja. “Zaposleni u SOS Dečijim selima nas slušaju, razgovaraju o problemima koji nas muče i brinu. Dobro je kada imaš sigurno mesto, utočište u kome možeš izneti svoje najdublje i najintimnije probleme i znati da te niko ne osuđuje.”

Miljana aktivno učestvuje u grupi za roditelje, gde sa ostalima deli svoja znanja o poljoprivredi.

“Miljana majka poseduje mali komad obradive zemlje u jednom selu, nedaleko od Niša”, objašnjava Ana. “Ona zna mnogo toga o poljoprivredi i rado sa drugima deli svoja znanja o uzgajanju useva. Tako smo došli do zaključka da bi to mogao da bude način da za ovu porodicu obezbedimo finansijsku nezavisnost.”

 

Ulaganje u nezavisnost porodice

Program jačanja porodica “Putokaz” ima ograničen budžet, ali moguće je izdvojiti malu sumu za ekonomsko osnaživanje porodica, tako da je za Miljanu obezbeđena mala količina semena i biljaka za sadnju.

“Zasadila sam tri različite vrste cveća u plasteniku u maminoj bašti, kao i povrće, koje sam dobila od komšija. Planirala sam da proširim proizvodnju cveća sledeće godine, ali je suša poremetila moje planove”, ističe Miljana.

Uprkos njenim naporima, polovina zasada je uništena. Ipak, Miljana se trudi da sačuva pozitivan duh govoreći da će sledeće godine biti bolje, jer im ovogodišnji zasad neće mnogo pomoći. “Za jedan buket, koji mogu da prodam za 60 dinara mi je potrebno 7 cvetova”, objašnjava ona. Da bi uopšte prodala ovo cveće na pijaci, Miljana mora da hoda deset kilometara do najbliže pijace. Ali ona se ne žali. “Ja to mogu. Ja to moram zbog moje dece. Mnogo mi je lakše da radim sve to uz pomoć SOS Dečijih sela. Izgubila sam muža, sada kada je program u opasnosti od zatvaranja, osećam da gubim važnog partnera i podršku u roditeljstvu. Naša loša sreća ponovo napada. Nikada nas ne ostavlja na miru…”, završava ona, očiju punih suza.

Pomažući rad Centra za podršku  porodici “Putokaz”, pomažete najugroženijoj deci i porodicama. Pročitajte kako nam možete pomoći.